ДАНАС ЈЕ ПРАЗНИК: Велики јубилеј за српску књижевност: 125. рођендан Иве Андрића

ИСКРА на Фејсбуку

Данас је 125 година од рођења највећег писца којег је Србија икад имала.
Ово је значајан јубилеј за истинске познаваоце и љубитеље писане речи.

Одрастао је у сиромашној породици, са мајком је преживљавао тако што је она чистила по кућама, док му је тата  преминуо док је Иво имао само две године.  Исто то се догодило и Бранку Ћопићу.

Но, Андрић се после губитка оца преселио у Вишеград да живи са тетком и њеним мужем који је Пољак. Он је тада писао текстове о томе како је гледао у вишеградске излоге са књигама, без икакве помисли да би могао да купи неку.
Можда је зато Андрић био писац еманципације, младости и сиромаштва, како је написао Владимир Пиштало. Не може бити веће лепоте него када у  години која је од изузетног значаја за српску књижевност и културу светлост дана управо угледа књига Владимира Пиштала, симболичног назива ,,Сунце овог дана“. Она је луцидни буквар из којег могу научити и Андрићеви верни пријатељи, али и вечити непријатељи.

Иво је био човек који је одмеравао сваку написану реч. Заиста је веровао у то да човек може да живи и од једне речи. Веровао је у књиге, о чему је можда најбоље сведочио и његов пријатељ Милош Црњански, који је био супротног мишљења.

Иван је био господин, одмерен, човек који није одговарао на провокације. Његов животни мото био је да – никада ни о једном човеку не каже реч која растужује и ниподаштава. Његовом  „књижевном рату“ са Мирославом Крлежом – пре и после добијања Нобелове награде – који је се више водио у јавности него између њих двојице, није нимало доприносио. Данило Киш ће рецимо оценити да је „Крлежа споменик од осамдесет књига, дакле комунистички Волтер“. А  Андрић је био бољи од „комунистичког Волтера“ и ту се завршава крај сваке полемике која гласи: шта да је Крлежа добио Нобелову награду?

Иво Андрић је волео жене, ценио је своју драгу Милицу, што нам говори чињеница да је јако мало написао након њене смрти. Фигура жене је важна у његовом опусу. Згражавао се на неуредност, аљкавост и немар, што је посебно замерао Мирославу Антићу. Био је најпедантнији и најпосвећенији писац, који је како рече Момо Капор, писао једино пенкалом. Штампарска грешка је за њега била највећи грех.

Док ово пишем осећам неразблажено осећање среће, поноса и најпре љубави према Иви Андрићу, књижевног гиганта који је говорио да је ,,радни дан за њега најлепши празник“. Љубитељи књиге зато празнујте данас. Наравно, уз било коју Андрићеву књигу или причу. Заслужио је наш непревазиђени Иво бар толико. Ако смо  годишњицу два века од рођења Његоша ,,прославили“ готово неприметно, ова мора да се прослави достојанствено. Андрић је говорио да ,, сви ми умиремо једном, само велики људи умиру  двaпут,  једном кад нестану са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина“.

Књижевни горостаси се никад не заборављају. Живео!

Тадија Чалуковић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.