ЧАЈКОВСКИ НА МОКРОЈ ГОРИ: Немања Радуловић, слобода природе и енергија музике

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Мокра Гора–Слушати Чајковског на Мокрој Гори, и то у извођењу солисте на виолини Немање Радуловића, и оркестра „Бољшој” врсних младих музичара, уз диригентску управу Србољуба Динића, шефа Опере у Мексико Ситију, значи упити слободу природе и енергију музике, која често показује слабост речи. Стога није чудно што је посета овом догађају превазишла очекивања, а међу угледним званицама био је и патријарх српски Иринеј.

У разговору који је вођен наредног дана, Немања Радуловић, музичар који је наступао у најпрестижнијим дворанама, као што су њујоршки Карнеги Хол, Краљевска концертна дворана у Амстердаму, Берлинска филхармонија и друге, открива да има посебан однос према природи Мећавника и да тешка срца креће даље. О односу према младим уметницима каже:

– Сарадња са оркестром „Бољшој” била је сјајна, зато што ти млади музичари имају свежу енергију која се до коцерта само успињала, а онда је на сцени свако од њих дао све од себе, у тренутку. Много је лепо када се у оквиру једног састава налазе уметници са више или мање искуства, и енергија која из тога проистиче увек је другачија и позитивнија, каже Немања Радуловић.

Сада је овај млади уметник узор онима који музику тек почињу да схватају као свој позив, а и сам је често наглашавао улогу два своја професора: Дејана Михаиловића, са студија у Београду, и Патрика Фонтанарозе у Паризу. На значај доброг музичког педагога као трајног сећања и вечитог коректива у животу подсетио је и овога пута:

– То су два различита утицаја, зато што је реч и двојици потпуно другачијих професора. Оно што ми је Дејан пружио, то Фонтанароза није, и обрнуто. А околности су биле такве да сам и ја био у различитим животним добима када сам се усавршавао под њиховим утицајем. Од Дејана сам научио музичку технику и знање из историје музике и репертоара, добио сам невероватну базу знања. Са Фонтанарозом радио сам релативно кратко, две године, али још увек смо у контакту и свирамо заједно. Тај осећај ослобођености док свирам неко дело, од њега сам научио, он ми је отворио перспективу наше позиције као уметника, указао ми на то шта је у ствари наша мисија као извођача. Није важно да одсвирамо дело од почетка до краја, важно је оставити и свој лични печат, пронаћи мотивацију у животу и иксуству. Када свирам у Београду и када у публици видим професора Михаиловића увек имам посебан однос према том наступу, открива Немања Радуловић.

Дубок емотивни однос Немање Радуловића према музици, који публика осећа, и због којег хрли на његове концерте, односи се и на његов избор инструмената, виолина чувених мајстора и дуге предисторије. Овога пута Немања Радуловић свирао је на виолини коју је изабрао искључиво по звуку.

– Нисам знао ко је њен градитељ, знам да је из 19. века и бирао сам је по физичкој удобности, прилагодљивости. Од посебне важности ми је било да на њој могу да пронађем звук који желим да имам да не бих морао да мењам своју интуицију и жеље да бих се ја њој прилагодио, у одговору на питање нашег листа каже Радуловић.

Памтимо његова извођења дела Вивалдија, Сарасатеа, Бетовена, међутим, уметник истиче улогу различитих периода у којима некада превагне блискост са композицијама Бетовена, некада Шуберта. Ипак додаје да, условно речено, базу класичне музике чине Бах и Моцарт, што не умањује важност других композитора, .

– Некада, када узмем партитуру, и када ми делује тешко за извођење, али и имресивно у исти мах, сетим се колико је људи свирало то исто, и да су и ти велики ствараоци у ствари били обични људи, да је музика коју су писали била њихов филтер, сматра Немања Радуловић.

Од домаћих композитора истиче сарадњу са Александром Сердаром, који је, како каже, посебан у свему што ради, било да компонује класичну или забавну музику, или да диригује.

Знамо да Немања Радуловић на својим концертима свира и лепа, стара, српска кола. Да ли је то још један од начина да покаже своју виртуозност, или да проноси српску традицију широм света, питамо нашег саговорника.

– И једно и друго. Иначе, волим све врсте музике, не само класичну или традиционалну, већ све што ми прија, све што могу да „одбраним” на прави начин, када свирам. Сваки концерт је за мене као једна велика журка, волим када крене лагано, и када уђе у нешто много продубљеније, да би се завршио као велика журка. На мојој плеј листи можете наћи апсолутно све, од наших поп и народних певача, рок група, традиционалне и класичне музике. Инспирација ми је за извођење калсичне музике слушање наше народне музике, а фолклор је био инспирација композиторима и из других земаља, објашњава за „Политику” Немања Радуловић.

Наш саговорник наставља да путује, поново ће посетити Београд, који му је поред Ниша и Париза, један од омиљених градова. Радиће до септембра, а затим иде на заслужени одмор. Каже да воли да путује, али да када уђе у авион све мање увиђа разлике међу људима, њиховим земљама, да схвата колико су границе у сваком смислу небитне.

Политика

Тагови: , , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.