БЕСОН: Свет данас види српску дарежљивост

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Патрик Бесон, један од најпознатијих живих француских писаца, тек што се вратио из Београда и Бањалуке у Париз. Сређује утиске о страшном путу избеглица до слободе пишући репортажу за „Поен“, сагледава домете хуманости, одмотава филм о традиционалном српском гостопримству и преноси сопствене добре вибрације из наших крајева, сумирајући своје утиске за „Новости“.

– Многи од миграната су високог културног нивоа – каже Бесон. – Има доста инжењера, лекара. Страшан је контраст између њиховог статуса и услова под којим путују, бежећи од рата и несреће. Било је стараца, беба од два месеца. Упознао сам породицу која је, с четири мале девојчице, била смештена у два шатора. Једанаест сати увече, велика врућина. Неизвесност. Тескоба. Како, уопште, успевају да преживе толике дане и километре? Стално се то питам и не налазим одговор.

* Какав сте утисак стекли о томе како су примљени у Србији?

– Сви одреда истичу да се Срби према њима односе људски и љубазно. Наглашавају српску дарежљивост. То је још једна прилика да свет види да је слика, коју су крајем 20. века приказивали о Србима, погрешна. Наравно, видео сам и девојке које су са коферима пролазиле парком, и људе који шетају своје псе. То је живот.

* Сведоци смо све већег броја избеглица, економских криза, ратова, атентата, а с друге стране све богатијих људи и милионских уговора. Можемо ли очекивати да нас задеси нешто још горе?

– Марксиста сам и због тога, у сваком случају, против капитализма. Тренутно смо усред капиталистичког зла и ствари ће се, вероватно, погоршати.

* Ни комунизам се није показао много бољим?

– Истина је, није дао очекиване резултате. Било је много грешака. Али, ја и даље верујем у своје идеале, иако немам потврду да постоје! Као што нема ни потврде да има Бога, али људи у њега, ипак, верују. Што би мој апсурд био већи? Проблем је што немамо алтернативу. Можда је капитализам дошао до свог сумума и можда већ живимо период великог потреса и промена. Наш период историје би могао да добије митске размере.

* Сви, ипак, хрлимо Западу, не само они који беже од рата?

– Запад се представља на тако блистав, гламурозан и успешан начин, и та слика се шири свим могућим технолошким средствима која данас стоје на располагању. С друге стране, највећи број људи на Земљи живи у ужасним условима. Изазов је превише велики. Пред очима им је стално слика просперитетне Европе, у којој ти, чим дођеш, дају новац, посао и кров над главом. Постоји, зато, рефлекс масе да се управља према нечему што се чини као рај. Када на снимку видиш лепу девојку која се шета уз Сену, једноставно спакујеш кофер и кренеш пут слике мира и среће. Технологија и друштвене мреже, на целој планети, данас стварају покрете масе, сваке врсте. Организујеш пикник, обзнаниш то, и дође две хиљаде људи.

* На који начин, у таквим условима доминације друштвених мрежа, али и кича и ријалитија, данас, интелектуалци, писци и филозофи могу да утичу на формирање јавног мњења, као што је то кроз историју био случај?

– Људи као Мишел Уелбек, или Мишел Онфре утичу и даље. Осим малих технолошких иновација, не видим шта се то у суштини променило од времена афере Драјфус, спектакала тридесетих, варијетеа, помодарства и популистичких забава. Бесмислице и глупирање нису измишљени данас, трају откад је човека.

* И то нас стално одваја од реалности?

– На телевизији говоре само о мртвима. Екрани су постали дневници умрлих. А популација на планети не престаје да се увећава. Оно што интересује медије не одговара реалности. Ако хоћеш да сазнаш шта се налази у књизи, мораш да је прочиташ. Целу. Догађај мораш да видиш сопственим очима.

* Колико је ЕУ остала верна својој изворној идеји и принципима?

– Почела је да се неконтролисано шири. Постала је превелика ствар. Незапосленост у њој све више расте, БДП опада, нема привредног раста. Отишли смо предалеко. Кад смо имали сопствене монете и границе, такође смо били у Европи. Како да постоји заједнички новац, када Португалац зарађује два пута мање од Француза, а Грк три пута мање од Немца, за исти обављени посао? Ту нема лојалне конкуренције. У таквим условима, сви се осећају покраденим.

* Треба ли Србија, онда, да настави пут у ЕУ?

– Била би то велика грешка, али би била још већа остати напољу! То је као журка. Кад 30 другова из твог разреда иду на њу, иако не обећава, иако је пиће лошег квалитета, мораш да идеш и ти. Не треба стално мислити о својим грешкама. У животу се једна грешка често исправља другом.

* Како вам данас изгледа Београд?

– Боравак у њему ми је увек кратак. У Београду се увек одлично осећам. Могу да проведем дане виђајући пријатеље, одлазећи у ресторане, шетајући се, читајући. У Београду могу да се концентришем на озбиљне ауторе, Пруста, Золу или Кафку.

* Шта нас то у вашим очима чини толико посебним?

– Можда зато што је то престоница по људској мери. У исто време град је и велики, и доступан. Све је надохват руке. И све је у њему тако природно. Србија је једина земља на свету у којој можете у ресторану да добијете свеж лук као прилог! Можда волим Београд јер није много захтеван, јер живи од страсти, јер никога не оставља равнодушним. Волим његов положај. Поглед на ушће двеју великих река је изузетно место на ком се време зауставља. Људи у Београду све окрећу на шалу, без обзира на то да ли је реч о животу или смрти. Нема табуа. Све и треба подвргнути подсмеху, говорио је Стендал. Београд је и веома модеран европски град, са савременом организацијом и интелигенцијом, људима који су технолошки веома потковани.

* У исто време смо и доста традиционални?

– Та двостраност је веома карактеристична за Србе. Видео сам то нарочито у Републици Српској. Увече, на улици посматраш топ-моделе које би могао да сретнеш у Њујорку, Лондону или Паризу, а на прослави педесете годишњице „Кочићевог збора“ исте те девојке, које су синоћ носиле мини сукње, овога пута, у народној ношњи, пуне заноса, певају традиционалне песме.

* Која је суштинска разлика између Србије и Француске данас?

– Француску и Париз посматрам изнутра, а Србију и Београд погледом споља. Зато би свако поређење с моје стране било пристрасно. Али, могу да приметим да су, од давнина, Срби стално незадовољни. У томе су исти као Французи. Делом, свакако, имају право. Али, ја не успевам да откријем ту нијансу. У Србији се сви жале да немају новца, а свако вече ресторани и кафићи су пуни. Нисам добро упућен у економске науке да бих могао да схватим како се то људи сналазе. Али, ствари функционишу. У сваком случају, налазим да су људи у Београду много мање под стресом него у Паризу. Опуштенији су. Пријатни. Ходају полако. Можда то има везе с географијом. Познавао сам неколико девојака, које нису баш много зарађивале, али су увек лепо изгледале.

* Говорите као да бисте могли да се преселите код нас?

– Београд је град у коме бих, заиста, радо могао да живим. Једноставније је, лакше, лепше. Париз такође обожавам. То је изузетан град, у ком живе моји пријатељи. Али, у Паризу се, у свакој улици, на сваком ћошку, стално дешава толико ствари, да се он од свега тога истрошио, као што море истањи белутак на плажи. Како човек стари, међутим, ствари све више посматра с метафизичког становишта. Свестан је да ће сва места једнога дана нестати. Све нестаје, с човеком. Смрћу, одлазе Москва, Шангај и Ванкувер. Свакога дана, Венеција нестаје милион пута. Нестаће још једном, са мном, и са вама. Временом, човек све мање мисли о местима. Схвата да имају мање важности, јер су привремена. Остала задовољства, жеље, снови и финесе, постају јачи.

ГЕНИ И ПОРОДИЧНА ТРАДИЦИЈА

Мајка човека који је увек, и у најтежим тренуцима, био на страни Срба, Хрватица је, родом из Загреба.

– Као мала, била је заљубљена у краља Петра Другог. Увек је била веома блиска Србима. А у Паризу се још и нашла окружена српском емиграцијом која је овде веома бројна. Отац мог полубрата је Србин. Зато није ништа чудно што сам подржавао Србе. То нам је, на неки начин, у генима и у породичној традицији. Једино се, као и свака мајка, прибојавала за свог сина, јер у то време бити уз Србе није баш било добро виђено. Али, да се разумемо, немам ја ништа против Хрвата и муслимана. Напротив. Имам доста пријатеља међу њима – каже Патрик Бесон.

ПОСЛЕДЊА РЕЧЕНИЦА

Бесон је управо завршио нови роман, који ће се у француским књижарама појавити у јануару.

– Носи наслов по последњој реченици коју је Чехов упутио на самрти. Дешава се деведесетих, у париском предграђу, говори о пријатељству, љубави и злочину – оставља наш саговорник довољно енигме о садржају свог новог дела.

Новости

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.