БЕОГРАД: Албахарију уручена награда „Исидора Секулић“

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: РТРС

Фото: РТРС

Одувијек сам вјеровао да писац, да би створио ново, треба у ствари да разара старо – рекао је Албахари, примајући награду.

– Одувијек сам вјеровао да писац, да би створио ново, треба у ствари да разара старо, односно, да је књижевност која почива иза нас једно велико игралиште којем треба стално изналазити нови облик, одбијајући притом да прихватимо идеју да је било шта или било ко нека врста недодирљивих идола пред којима треба да нам застане дах. Другим ријечима, писац пише само због себе и само по диктату свога срца, а тако је, ако не грешим, писала и Исидора Секулић, што ме чини додатно срећним – рекао је Давид Албахари, примајући награду „Исидора Секулић“, за роман „Животињско царство“.

Овим кратким романом, Албахари је по оцјени жирија доказао високи списатељски професионализам, у сваком погледу.

О Албахарију и његовом дјелу говорили су Ратко Адамовић, предсједник Фонда „Исидора Секулић“, Душан Динчић, предсједник општине Савски венац, која је оснивач фонда и Ален Бешић у име жирија.

Албахари је нагласио да награда названа по аутору из ближе или даље прошлости, наводи писца добитника да се упита шта га том аутору чини сличним а шта, пак, различитим. Оцјена до које дође, може, према његовим ријечима, исто тако да га наведе да и њега и самог себе види у сасвим другачијем свјетлу.

Истичући да је Исидира Секулић, према тврдњи зналаца, стварала мимо утврђених токова у српској књижевности и да је та чињеница довољна да га начини срећним што је његово дјело награђено наградом која носи њено име, Албахари је рекао:

– На једном мјесту Исидора Секулић је написала: „Човјек је номад по срцу свом, по мисли својој, по идеалима својим. Он је номад по вољи Божјој, која га је ставила између огромних пространстава неба и земље.“ Да, сви смо ми номади, а поготово су то писци који у номадству траже ново надахнуће. Притом не мислим само на номадство тијела, на сеобе које писце сељакају – каткад вољно, а чешће невољно – широм наше планете, већ више на номадство душе, на кретање њиховим унутрашњим свијетом у потрази за текстом послије којег ништа више неће бити као прије. Не само у њиховом свијету, већ и у сваком другом. Поготово у унутрашњем свијету читаоца у којем номадска душа писца налази свој нови дом.

Да је Исидора Секулић међу нама, растужила би се кад би видјела с каквом се лакоћом слави осредњост, тривијалност, шта се све проглашава књижевним дјелом, смучило би јој се и помислила би да се вратила у оно отужно вријеме послијератног комунистичког соцреализма када су трећеразредне књиге добијале Нинове награде. Култура се данас вуче безочно у казане примитивизма и простоте – рекао је Ратко Адамовић, и додао да је дуго најављивани споменик Исидори Секулић коначно завршен и да ће ускоро бити откривен на Сењаку.

РТРС

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.