БЕЋКОВИЋ НА МЕДУНУ: Спој два праха – оца Србије и оца поезије

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: ИН4С

Данас је на Медуну испред Музеја Марка Миљанова уручена награда „Марко Миљанов“ Удружења књижевника Црне Горе академику Матији Бећковићу.

Пјесничка књига “Праху оца поезије” Матије Бећковића добитник је књижевне награде „Марко Миљанов“ Удружења књижевника Црне Горе за 2016. годину. Награђену књигу објавила је Српска књижевна задруга из Београда, 2016. године.

Манифестација је почела у 13 часова, а пред многобројном публиком која је испунила двориште Музеја, били су и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац, књижевници и културни посленици.

Трочлани жири (Новица Ђурић, Рајко Петров Ного и Владимир Поповић) једногласно је донио одлуку да се књижевна награда „Марко Миљанов“ за 2016. годину додијели аутору књиге “Праху оца поезије”, писцу Матији Бећковићу.

О награђеној књизи говорио је предсједник Удружења књижевника Црне Горе Новица Ђурић.

„Промишљајући суштину живљења, тајну човjека, смисао свега што је била тајна Његоша и Матије, обраћајући се небесима, осионом песнику казао је: а суштина је у тајни човjека, а тајна човека – човјек је довијека. И све од Његоша на овамо преобразило се, па тако у стиховима Бећковића ни памћење више није оно што је било, већ оно у шта се све преобразило“, истакао је Новица Ђурић приликом додјеле награде, додајући да у језичком каменовању, клецању у вријеме непролазности, Бећковић ставља тачку у Горски вијенац тамо гдје је се језик не шће у ланце везати.

Директор покровитеља манифестације, компаније „Царине“, Чедо Поповић, уручио је и новчану награду Бећковићу.

Бећковић: Ред је да и Ровчани у Куче дођу

„Ево ме уочи Марковдана пред Марковом кућом на Медуну да примим награду Удружења књижевника Црне Горе, која носи име Марка Миљанова, најславнијег примера чојства и јунаштва… Имењак апостола и јеванђелисте Марка, исписао је јеванђеље чим је научио да пише, у својој 50. години. Писао је оно што је причао и како је причао откад се родио и са собом донео своје име. Тако је настао нови Горски вијенац моралних подвига“, казао је у уводном дијелу бесједе Матија Бећковић, нашаливши се притом да је ред да и Ровчани у Куче дођу, алудирајући на похару Куча и братску помоћ коју су Ровчани пружили Кучима.

Он је нагласио да је усменост најбољи и непресушни извор писмености.

„Кад је војвода постао развојвода и остао сам, једино друштво су му били перо и мастило. Перо је језик душе и ништа што је светлело у души Марка Миљанова није остало у његовој мастионици“, казао је он, додајући да је Марко Миљанов избројао тек 70 примјера чојства и јунаштва, а са тих 70 послао у заборав неизбројна нечовјештва и нејунаштва.

„Никаквих новина у погледу људске моралности нема и не може бити. Дјело је угледало света у Београду на дан одласка Марка Миљанова са овог света, који је дан раније писао Љубомиру Ковачевићу: ‘Поздрави ми Београђане, и на аманет ви моја фамилија. Ја не могу више.’ Још једном се показало да је човек дело речи, а да се човек с разлогом највише поуздава у њену моћ показао је и Марко Миљанов“, истакао је награђени пјесник.

Бећковић: Покоји нови примјер чојства и јунаштва

Бећковић је у бесједи на додјели награде поменуо неколико примјера чојства и јунаштва и „надодао их моралном наслеђу Марка Миљанова“.

„Чини ми се да се не бисмо замерили истини ако бисмо почасно место дали оном јунаку за чије чојство и јунаштво једино Бог зна. Најбољи мото би јој била најважнија српска реч: само ти дијете ради свој посао“, казао је пјесник, започињући причу о Марку Даковићу, који је словио као Марко Миљанов свог доба.

„Кад је Влада 27. марта, у којој је био министар, одлетела у изгнанство, Марко Даковић је отишао да се поздрави с колегама. Послали су га да се спакује. ‘Ја сам спакован’, казао је Даковић, показујући на свој штап. ‘Ово ми је сва имовина.’ И ушао је у авион у ком је и он и штаб нестао у облацима.“

Бећковић је, поред осталих, истакао примјер које о Николи Бојовићу коме су довели крвника који му је мајку убио.

„‘Иди кући’, рекао је Никола. ‘Не можеш ти заменити моју мајку.’“

Пјесник је, наводећи даље примјере, говорио и о свом разговору са Милованом Ђиласом, кога је питао да ли се, у оно доба кад је „ведрио и облачио“, ико нашао да му се супротстави.

„‘Јесте, рече, један.’ Одмах се сетио. То је Бошко Ђурашковић. ‘Командовао је онда јединицом која је његовом кривицом нешто брљала па сам га позвао на одговор и сменио пред војском и ражаловао. Почупао сам му еполете, одличја с груди и петокраку с капе, све побацао на земљу и издрљао под собом’“, цитирао је Бећковић Ђиласа. Међутим, када је Ђилас наредио Ђурашковићу да преда и пушку, овај је то одбио, рекавши да му је еполете Ђилас дао, па их и узети може, а пушку је сам себи добавио и неће је без крви дати. Тада се Ђилас, каже Бећковић, видјевши да се Ђурашковић не шали, направио да и није пушку тражио.

Бећковић је испричао и анегдоту о владици Данилу Бајковићу који се противио рушењу Његошеве капеле на Ловћену и који је рекао да се рушитељима не треба чудити „јер ниједно од те деце није крштено“.

Интересанту причу испричао је Бећковић и о задњим ријечима Баја Станишића.

„Од једног од учесника у том догађају слушао са како је изгледао крај Баја Станишића… Бајо се појавио на прозору који је држан на нишану. Митраљезац га није испрве погодио, а митраљез је забректао. ‘Слабо вагаш, момче’, рекао је Станишић. ‘Сад ћу боље’, додао је митраљезац. ‘Знам, али не могу толико да чекам.’ То су биле његове последње речи.“

Спајање два праха – Његошевог и оца Србије

Бећковић је говорио о томе како је данашњи митрополит црногорски Амфилохије по двестогодишњици Његошевог рођења, прогласио Петра Другог за свеца, написао његово житије, испјевао акатист и тропар, премјестио га на икону.

Иначе, прије но је почела церемонија додјеле награде, митрополит се поклонио над гробом Марка Миљанова на Медуну.

„Придружио сам се песмом Праху оца поезије, како бих о сто седамдесетој годишњици Горског вијенца, који је посвећен праху оца Србије, спојио та два праха“, казао је пјесник, а потом прочитао стихове из награђене књиге.

„Нема тајне коју о теби не знамо
Ал Тајну твог духа још одгонетамо
Знамо ти постање претке и прапретке
Али за ту Тајну нема одгонетке
Све потанкости и свеувидности
Дале су само Књигу оданости
Али Тајну није нико растајнио
А највећа си ти сам себи био
Да си који јеси ни ти ниси знао
И више од иког за њом си трагао
А она остаде иза оних брава
Које овог света кључ не откључава
Да, свагда ми драги дожудниче
Небесима осијан песниче
Знамо да таквих немамо двојицу
Што немају душу него позорницу
Где се одиграва драма васионска
И ликује светлост и радост сионска
Што нису врсници својим врсницима
Ни парбеници другим песницима
Што немају сина ни усиновљеника
Синови јединог сина свих језика
А песму им знају сви неизбројеници
Како усменици тако писменици
А нико не зна вредност остварења
За које толико паде поколења
Да, свагда ми драги тајновидче
Небесима осијан песниче
Кад Срби почеше ником поницати
И предаде се сваки свакијати
Језик се не шће у ланце везати
Него се горских венаца дохвати
И окући се у каменом скиту
Преобучен у искру извиту
Идући за својом звездом преодницом
Опамећеноме свету за границом
У наднебеску утече пустињу
И пустињака нађе на Цетињу
И заневести га студеним каменом
Невестом верном вечном ванвременом
Да, свагда ми драги нежениче
Небесима осијан песниче
Знамо и да је Цетиње цедило
Кроз које се небо процедило
А зрнце које је на њему остало
На језику је српском заблистало
На коме те само учитељ манити
Што си научио мого научити
И зависника космичких висина
Где нема Србина Грка ни Турчина
Пошкропити лудотворном водом
И опјанити песничком слободом
Да у најдаљих звезда тастатуру
Укуцаш удеса људског партитуру
Да, свагда ми драги причесниче
Небесима осијан песниче
Да реч не рече гласноговорниче
Камење би почело да виче
Да си занемео и закаменио
Сваки би те камен заменио
Да ниси рекао то што си рекао
Творац би се свога дела одрекао
Сад и да нестане нашег национа
Живео би у земљи званој васиона
И кад би нам се кућа ископала
Луча би нам образ осветлала
И лучињска би претрајала зубља
Космичкога вечног родољубља
Да, свагда ми драги првопишче
Небесима осијан песниче
У каменом си се катуну родио
Наречјем катунским и проговорио
И дух васионски у њему открио
У свему што си на њему творио
Творац је теби слао напутице
Преко катунске језикаонице
Да до Ориона Сатурна Нептуна
Стигнеш наречјем једнога катуна
И да узано катунско поднебље
Постане опширно небеско ходнебље
Једноплеменија и једноземнија
Поезија је и све небеснија
Да, свагда ми драги неботиче
Небесима осијан песниче
И јеванђеља тако су створена
На наречју два три мајушна племена
Која су причала приче препричане
Док су саставнице биле углачане
А из сијасета усмених верзија
Оцедила се чиста поезија
Кад су словеса била намирена
Записана је и опапирена
Та певанија безброј усменика
Поста писанија четири песника
Које сви знамо да опонашамо
Али да тако пишемо не знамо
Да, свагда ми драги особниче
Небесима осијан песниче
У надоблачној држави- собичку
Трон си поставио на једном камичку
Само је мисао ту могла порасти
А језиком се могла опасати
Са тог камичка необоривога
Гледао си престо престолодржнога
И обилазио мирове свемира
По овој страни чистога папира
Ту се изгнездио гнездо православно
И испилило пиле двојеглавно
И у уском шкрипу-сулундру
Подорлила крила небопару
Да, свагда ми драги побожниче
Небесима осијан песниче
Свемогућство ти је истину шаптало
А да је видиш очи ти је дало
И у души ти лучу искресало
И све границе у њој избрисало
Да у понорима и под понорима
У просторима и за просторима
У сну и иза снова и визија
Ко дан буде јасно Бог је поезија
Христос је дошао само да открије
Да је човек дело с Богом армоније
И мимотекуће сухоједеније
Каже све је ништа ако и све није
Да, свагда ми драги Богопримче
Небесима осијан песниче
Кад је Сатана с небројеном војском
После пораза на тлу васионском
Створио две војске од једног народа
И кренуо да лиши престола Господа
Искрцао се на Пољу Косовском
Цар Лазар је са књигом исконском
Одступио ка царству поетском
А непредата Милошева душа
Под барјацима звезда заставуша
Зауставила се поизнад Његуша
Докле се подигло море понад горја
Сем извиискре изнад црногорја
Да, свагда ми драги испосниче
Небесима осијан песниче
Није те мучио ни постанак света
Ни птица ни риба ни других планета
Али јесте постанак човека
И смисао људског живота и века
Јер се у смислу његове судбине
И скривала суштина суштине
А суштина је у тајни човека
А тајна човеку човек је довека
Твар је од творца смисо од промисла
Остало све је власништво бесмисла
Па и кад најдражи оде и нестане
Опет смисао живота остане
Да, свагда ми драги смислениче
Небесима осијан песниче
Искуство си будућег времена имао
И мислио да би се сећао
А сећао се да би осећао
Дубље него што си мислио и знао
Жива сећања на та осећања
Била су једина могућа сазнања
Да запамтимо једино и знамо
Зато нас и уче да заборављамо
Памћење није оно што је било
Већ оно у што се све преобразило
Памћењем се крају и приближавмо
Васкрсавамо и васионставамо
Да, свагда ми драги памјатниче
Небесима осијан песниче
Сви су песници у сваком песнику
И сви језици у сваком језику
И свака реч је оличење звука
И дамар неба и божја азбука
Сузвук и одзвук одзвон римарника
Језик у језику језици језика
Онај што царствује над свим језицима
Матерњи је дао песницима
Упутио је и тебе ка нама
У пустолину над пустолинама
Међу виорима да би виорио
И над виорима да би виор био
Да, свагда ми драги виорниче
Небесима осијан песниче
У земљи без тајне ти си тајна био
У њој си и себе од себе сакрио
Свету без светиње светиња једина
Свету без истине једина истина
Ти си створио то племе и себе
Што не зна шта ће с тобом ни без тебе
А за дух си народа српскога
Учинио највише после Свемоћнога
И због тог греха морао си знати
Да ти ни гроб не може опстати
Да се ниси на Ловћен копао
Један од вас би лакше претекао
Да, свагда ми драги ископниче
Небесима осијан песниче
Три пута је ад триумфовао
Кад је победио и кад је пропао
И када су и после пропасти
Његови синови остали на власти
У новонасталој људској епопеји
Рађали су се нови садукеји
Који су свога Бога веровали
А Божијега сина одрицали
Јер човек верује све осим једнога
Да може бити човека чеднога
И да Господ опрашта свакоме грешнику
Колико и грешник својему крвнику
Да, свагда ми драги свесветниче
Небесима осијан песниче
Млади мучениче Христових година
Прошлост нам је будућност једина
Не остављај нас више и не дај нас
Сети се ко смо а не шта смо данас
Подсети Саву припитај Лазара
Размакни Небо да се не затвара
Ти пред Господом још имаш слободу
Да проговориш о своме народу
У те се уздамо од тебе иштемо
Пре него се као жути избиштемо
И постанемо мимимосветна сорта
Што нема светиње сем запта зорта
Да, свагда ми драги заштитниче
Небесима осијан песниче
Дође и оно доба никадније
Свако постаде баш оно што није
Помислише и твоји потомци
Ако нису Срби да су Црногорци
Када којега упитају ко је
Одговара да је све оно што није
Све баталио и испазарио
И постао све што није био
Не разликује истину од лаже
Али зна сваки шта треба да каже
А разнебошена и разњегошена
Лаж је била само губљење времена
Да, свагда ми драги братствениче
Небесима осијан песниче
Више нас нема у реалном свету
Али нас има свуд по интернету
На профилима и на сајтовима
По фејсбуцима и по порталима
Потврдили смо себе дигитално
А у стварности нас нема ни случајно
Направили смо од слика штитове
Преселили се у фотошопове
А ко није ћорав и уме да чита
Види другу страну и шопа и штита
И као легенде компјутерске сцене
Трајемо колико месечеве мене
Да, свагда ми драги мучениче
Небесима осијан песниче.“

(Одломци из поеме)

ИН4С

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.