АПАТИН: Награда Искри на Интернационалном фестивалу репортажа и медија

ИСКРА на Фејсбуку

На Интернационалном фестивалу репортажа и медија који је данас завршен у Апатину новинар Искре Зоран Шапоњић освојио је друго мјесто у категорији новинске репортаже, за репортажу „Свјетлана мајка храброст и њених шесторо деце“, која објављена на страници Искре.

У конкуренцији је било више стотина репортажа из Србије и Европе, а жиријем је преседавао песник Перо Зубац.

 

Свјетлана мајка храброст и њених шесторо деце

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Муклу тишину летњег поднева у најудаљенијем крају Пештерске висоравни кида само лавеж огромног шарпланинца кога узнемири изненадни долазак непознатих људи. Четворица дечачића који се на припеци у тишини играју у пристранку, испред врата брвнаре, и једни другима нешто шапућу, тихо, тек да се међусобно чују, кад угледају госте заћуте, придигну се и уплашено побегну у кућу… За собом залупе врата. Око куће, трошне брвнарице облепљене блатом и покривене црвеним лимом, која нахерено стоји у странчици, па се чини да ће сваки час да се сурва на дно крашке јаме на чијем ободу стоји, опет завлада мукла тишина.

Около пукла пуста висораван. Крашке вртаче велике да у њих и по читав солитер може стати, између су заравни пуне жутих сасушених травки, изнад куће мало букове шуме која заклања поглед ка истоку. У даљини, ка западу, виде се врхови црногорских планинчина…

Тек кад дечаци замакну у кућу, заћути и шарпланинац, врата се поново отворе, појави се мајка дечака, Светлана, у рукама носи два мала замотуљка у пеленама из којих вире два прћаста носиаћа, и између довратка и њене сукње појави се и глава малог Марјана, најмлађег од синова. Изнад Марјанове главе, онда провири и главица његовог старијег брата Милоша, па Маркова…

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

И, одједном, кућна врата постану испуњена дечицом, бебе, близнакиње Марија и Маријана, рођене тек пре који месец, заплачу, залаје шарпланинац везан мало даље, за ограду, и све се некако за час ускомеша, претвори у ковитлац, оживи комад висоравни на ивици крашке јаме, нестане оне мукле тишине…

Кућа Јелића из села Црвско, засеок Јанторине, у којој живи њих деветоро, Дарко и његова супруга Светлана, њихових шесторо деце, све једно другом до увета, Дарков отац Томо, на самој је српско-црногорској граници. Около, километрима и километрима је само пустара, крш, пусти пашњаци, крашке јаме, огромне дубодолине. Скоро 50 километара далеко од Сјенице, зими обично недељама и недељама завејани, без везе са спољним светом, до најближих комшија имају километре хода.

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Секунд два касније, већ се све поново смири, мали Маријан побегне некуд уз пристранк изнадд куће, Марко и Милош, њихов најстарији брат Мићо коме је тек 13 година нестану из куће, појави се иза амбара и ђед Томо, са секирицом у рукама… Иза њега двориште за час испуни омање стадо коза, јарића, Томо пружа руку, развлачи лице у широк осмех…

– Бог вам добро дао добри људи, вазда добром долазили – каже нам.

– Де Дарко, потеци, понеси по ракију да почастимо људе, нисмо имали госте има… – ту већ ђед Томо застане, и покушава да се присети, колико је прошло од како је последњи пут имао госте у својој кућици у Јанторинама.

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

На три пања, пред кућом, седимо нас тројица. Томо, Дарко и ја… Дечаци мало – мало па извире иза ћошка куће, онда побегну, растерају јариће, Дарко покушава са сакрије исцепани рукав кошуље прошаране мрљама од зноја…

– Свака част мојој снахи Светлани, родила ми четири унука ко четири јабуке, и две унучице… Ја све један дан поносан, певао бих по ваздан, други дан, ухвати ме мука, стисне ме нешто у прсима па бих кукао из гласа над собом и својом судбином и над овом ђецом – хукне деда Томо, и на очи му избију сузе…

– Нека ђеде, пусти људе, доста је њима и њихове муке – каже му Дарко.

– Гледам унуке, и мислим, шта ће са њима бити… Јесте, ја сам овде опстао на овом јаду и на овој ветрометини, а како ће они? Све ми се чини да су мекши од мене, како ће издржати снегове и олује – тече прича деде Тома.

Јелићи имају земљу, имају и стоку, петнаестак крава, имају козе, овце, нису гладни, троше онолико колико зараде кад продају јагњад, јарад, телад, а то и није много…

– Моји унуци не знају за играчке, не знају за сладоледе и банане, не знају за телефоне су можда видели у школи код друге деце – прича деда Томо.

– За струју реци људима ђеде, за струју – опомене га син Дарко.

– То нам је жива рана… Струја… Е, да ми би да дочем да ми у кући плане сијалица па да умрем… Одрастоше ми ђеца у мраку, не знају шта је телевизор, шта је цртани филм, шта је утакмица. Мићо, најстарији, причао ми да је у школи видио компјутер, показала му учитељица, купио би му ја ту справу, ево, јагње би продао, али, како, кад немамо струју – каже Томо, а онда се скупи на оном пању, заћути, отхукне, и не проговори више ни једну.
– Еј животе, је… ли те… – дода само.

Из куће изађе и Светлана пошто је успавала близнакиње.

– Нека ђеде, пушти људе, наша мука је наша – каже.

После прича, јетко, тешко, сваку јој реч клештима треба ишчупати. Заплаче…

– Тежак је мој живот, претежак… – вели.

Не каје се што је родила шесторо. То је њен избор и њена одлука. Поносна на свих шесторо. За њих живи, њима се сваког јутра радује…

– Бринем, бринем за њих, шта ће са њима бити кад порасту, кад постану људи… Овде их ја штитим, не дам никоме, шта ће бити кад их свет дочепа, а они мали, одрасли овде, знају за муку али не знају за зло, за лоше људе – прича Светлана.

– Највише би волела да остану овде, имамо земљу стоку, да не иду у свет да се муче… Знам ја да је криза свуда, а њима је овде најбоље… – додаје.

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Сваког дана, на руке опере по тону веша, пелене девојчица, пантолонице, мајице које запрљају дечаци док се играју. Ујутру испече по три хлеба, обрише кућу, очисти, спреми доручак, па ручак, па вечеру, па помузе краве, па узвари млеко, па опере судове, па следећег дана опет тако, а дани на Пештеру чести…

– Купио ми свекар машину за веш, али, шта ће ми, кад немамо струју… Одемо до продавнице, два сата хода, донесемо намирница, али, џаба, немамо фрижидер па се све брзо поквари – каже.

У Јанторинама нема лекара, нема бабица, најближи су у Сјеници, 50 километара далеко. Зими, далеко и 50 километара и недељама, док су путеви около завејани.

– Богу хвала, деца ми, осим вакцине, не знају за лекара… Кад добију темепературу окупам их, предузмем шта знам и умем сама, одавде на лекара не могу да рачунам – каже Светлана.

– Да зло не чује – куцне савијеним прстом у пањ деда Томо.

Једва дозову дечаке, који дотрче из шуме.

– Шта ћеш бити кад порастеш – питам малог Мића.

Ћути…

– Кажи сине слободно – каже му отац Дарко.

Мићо још више сагне главу и ћути.

Не проговори ни реч, ни он ни његова браћа. Плаше се непознатих људи. Кад се мало удаље, видим их како нешто шапућу један другом, да их не чујемо.

Он је седми разред, Марко пети, Милош трећи. Отац их на коњу води у школу, до села Црвско, два сата хода. Понекад их на путу покупи и школски комби, кад није снег и поледица…

Дечаци никад у кући нису имали играчке, камиончиће, мале возиће, фудбалску лопту. У Јанторинама се тешко живи, увек је нешто прече…

– Играју се са јагњићима, са јарићима, јашу коње, без седла, да их само видите – поскоћи са пања отац Дарко.

– Милоше, Марко, потрчите по коње, да вас људи виде – подвикне дечацима.

Скочи и ђед Томо…

– Сад ћете да видите моје соколове…

И, одједном, све поново живне. Дечаци скоче на ноге, полете узбрдо ка коњима припетим у пристранку, проспе се радост преко висоравни…

Час касније, и ето их одозго, у дивљем галопу, јашу без седла, пршти бусење испод копита коња…

И, радост на лицима дечака, смех, дивљи, неспутани, срећа. И, игра, нестварна, као да човек одједном, у трену, крочи у сред неке бајке у којој су само они, дечаци, Милош и Марко, и њихови коњи, и њихова срећа, и учини се, али само на секунду, да ће тај трен њихове среће вечно да потраје… Ту, на крају Пештерске висоравни.

Стајао сам на ободу велике крашке јаме, гледао тај призор и сузе су ми саме кренуле. Сузе, пред срећом дечака, јунака, и њихове мајке и њиховог оца, дједа, пред тим кратким треном њихове радости, на коју, ваљда, и они у свом тешком, суморном, суровом животу на самом крају Пештерске висоравни имају право…

iskra.co

Тагови:

2 коментара

  1. vrlanac каже:

    Bravo za nagradu!

  2. vrlanac каже:

    Bravo za reportazu,bravo za nagradu. Sve je manje dobre reportaze,i sve manje urednika dnevnih novina to interesuje.Mnogo su im bitnije gole guze,rijaliti,nedolična ponašanja poznatih nego prave vrednosti novinarstva.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.