75 ГОДИНА ОД СМРТИ САВЕ ШУМАНОВИЋА: Светли пејзажи у валерима смрти

ИСКРА на Фејсбуку

(Сава Шумановић) Фото: РТРС

Овог 30.августа ове 2017.године  навршава се 75 година од мученичке смрти сликара Саве Шумановића, једног од највећих српских пејзажиста између два светска рата.

У Опћој екциклопедији ( ЈАЗУ, Загреб,1982.године) о том стравичном догађају, када су острвљене усташе похапсиле невине Шиђане, међу њима и српског сликара Саву Шумановића, о његовом стрељању,  пише само да је погинуо 1942.године у Сремској Митровици.

Нигде не стоји податак да су га 30. августа 1942. године убиле усташе са још 150 побијених и у заједничку раку покопаних.

Једна Шиђанка,  Савина суграђанка која је успела да избегне стрељање, записала је о том стравичном злочину:

«Кад су нас извели у двориште ту сам видела све похапшене људе везане, а усташе су их стално на најразноврсније начине злостављали… Осим тога сам видела Шумановића Саву где лежи и виче: Јао, докторе! – на шта га је један усташа ударио у стомак и опсова му матер. «

Дан раније у спарно летње вече Шид је опкољен, а ујутро је почео погром злогласног усташе Виктора Томића.

У кући Шумановића тог јутра одигравала се права драма. Савина мајка Персида причала је да су агенти дозволили њеном сину да се спреми, да пронађе и понесе са собом извесне папире којима је он мислио да ће се одбранити, јер заправо није знао зашто га терете и хапсе. Понео је лекарска уверења о своме здрављу и о потреби лечења, понео је златан сат са сребрним ланцем и 2.000 круна које му је она силом додала да му се у невољи нађе.

На вратима  јој је рекао:« Можда се више нећемо видети, мама“,  а престрављена мајка му је пред агентима рекла да се ништа не боји јер су обоје невини и праведни и да не мисле зло.“

То је био Савин коначни одлазак заувек из родне куће и од мајке.

У та два дана мајка Персида чини све како би спасила сина, пише молбе, обраћа се неким важним људима… Покушава да пронађе готово немогућ начин да га избави из мучилишта.

Усташком уреду шаље молбе за помиловање сина који ништа скривио није.

Аутор текста Милица Краљ

Као одговор на њене молбе за помиловање из Усташког уреда јој је стигло бездушно свирепо обавештење да је Сава  као талац осуђен на смрт и стрељан 30. августа 1942.

И услед тога «молби се не може удовољити. «

У атељеу, на сталку, остало је његово последње платно Берачице, влажно, довршено два дана раније. Док је у њему још трајала стваралачка грозница која се не завршава потписивањем слике, јер је ћирилица била протерана  из НДХ, Шумановић се нашао одједном сред сасвим другачије, паклене стварности: претучен, пред челичним цевима упереним у њега и друге невине људе, са раком иза леђа.

На митровачком гробљу и стрељан тог 30.августа и бачен у масовну гробницу.

Злочин је однео једног тихог, скрушеног и трагичног човека, који је био далеко до свега што није сликарство, који је размишљао о разлици између своје и Сезанове контуре, о једниству стила, о боји шидског предела,о уметности као језику заједништва.

 

Усамљени боник који је сликама повезао земљу и небо

 

Рођен је 22. јануара 1896. године у Винковцима. Почео је да слика на Уметничкој школи у Загребу и у приватним школама и атељеима. Студирао је у сликарство у Паризу. Био је изузетан сликар који је углавном сликао пејзаже, мртву природу и женске актове, у почетку под јаким утицајем кубизма. Чувени су његови светли, лирски пејзажи Срема, као и слике: Пијана лађа, Берба, Шидски вингогради, Велике купачице, Доручак на трави, Црква  у Шиду, Шидска станица Зима у Срему,Пролеће у долини Свете Петке, Купачице,   и др. Излагао је у познатим галеријама у земљи и ностранству.

Шумановићев живот био је у родном Шиду, градићу у сремској равници, у близинои фрушкогорских питомих висова, било у Паризу где је одлазио три пута – био је увек усамљенички. Одвојен од света што својом природом, што усамљеношћу, којој се посвећивао сваким својим дамаром, непрестано испробавајући неке своје замисли, у миру који су му обезбеђивали родтељи, радећи веома напорно, Сава Шумановић је прводио године и младости и зрелости. Још од своје петнаесте године схватио је да живи за сликарство. И умео је да му се преда без остатака. Отуда су и његова дела била примана са дивљењем, отуда је био радо позиван да излаже

Одлазио је у Париз да учи, дивећи се Сезану и Пусену, сусрео се тамо са посткубизмом, експресионизмом. Тамо је боравио три пута : 1920 – 1921; 1925 – 1928; 1928 – 1930.

Пријатељевао је са Растком Петровићем и Александром Дероком, насликао је на једном дивном портрету Милоша Црњанског, свог земљака.

Шумановић је свом сликању подарио сва запажања и размишљања, промишљајући с много пажње сваку и најмањиу појединост у припреми слике, у припреми платна и боја, сам израђујући све што му је било потребно у том дугом процесу од платна до уља. Све је у том трагичном животу било  окренуто сликарству, све се вртело око сликања.

Оболевши први пут 1927.године од тешке самотности, у смртној предслутњи,  он више пута до смрти запада у мрачна стања у којима се осећа прогоњен и животно угрожен. Сатима и сатима знао је да стоји или клечи без речи, без покрета, без знака живота. То тешко стање трајно ће га сломити.

Већ доста измучен својим душевним недаћама, шаље низ писама свом другу и пријатељу Растку Петровићу.

У једном писму  пише:

«Када би Ви дошли, па када бих Вам могао рећи колико патим, или кад би ми писали. Знам да од тога нема помоћи(…) Али Вас молим молите за моју главу да је Бог свети спасе да не мисли рђаво…. Болник и несретник Вас моли. Сав сам у грозници, јадан…,.»

Из тог грозничавог и осамљеног стања настаће непоновљиви актови  и предели, слике мртве природе и портрети. Посебно га је и надахњивала и узбуђивала родна  поетика шидских предела.

За завичајни предео написаће да је најбогатији бојом од свих које је видео:

«Прашина му даје једна питоми и љупки изгле као даје пудрован те делује крај свог јаког светла исџто толико питомо како крајеви око Париза.»

Сликао је шидске сокаке и воћњаке- зими, лети, с пролећа.         Најчешће су на њима земља, дрвеће и небо. Али боје, распоред пуног и празног простора, равнотежа елемената…. били су довољни да то увек буду друге, нове и непоновљиве  слике. Крошње високог дрвећа на илочком путу као да се дотичу неба, као да повезују небо и земљу.

У периоду пред рат, сликајући управо те шидске и околне пределе, Шумановић им даје неку нестварну светлост, неки васељенски мир, ванвременост. Као да расцвало воће, обучено у ружичасти облак латица, неће већ сутрадан променити ту боју, ту особину, већ ће трајати ко зна до кад…. или: зимски мир белог пута, стегнутог смрзнутим снегом, црна стабла, сиво – плаво небо – то је слика која води у размишљање о животу и смрти, о томе зашто живите, шта сте то ви          сами, лично…

Светлост на његовим сликама под претећим валерима блиске, насилне смрти уоквирила је један мученички живот. Живот који је сваким својим пренапрегнутим дамаром вибрирао ка досезању идеала врхунске уметности.

Живот који су злотвори прекинули у пуном стваралачком замаху

и уместо ведрог плаветнила сва његова платна осенчили црнилом.

 

МРТВА ПРИРОДА ШУМАНОВИЋ

 

„Матер ти вашљиву, српску!

Врх црне углачане чизме погађа ребра.

Шумановић, згрчен у клупко сања цркву…

И модре пејзаже с наслагама растопљеног сребра.

 

Пијани љушка се брод; купачица

га љубавно грли; кораци – сени утваре;

растројена лица србоубица

плавкасто – а лажно бели сутони преваре.

 

Мајци учтив Поглавников одговор:

„Син Ваш стрељан 30.авг. 42.год.“

Излаза из ове смрти нема – изричит збор.

Мртва природа  Шумановић опколила мртви свод.

Милица Краљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.