55 ГОДИНА ОД СМРТИ СТЕВАНА ЈАКОВЉЕВИЋА: „Српска трилогија“ – величанствена херојска епопеја

ИСКРА на Фејсбуку

 

Ове године навршава се 55 година од смрти писца Стевана Јаковљевића, аутора романа о Првом светском рату „Српска трилогија.“

Роман „Српска трилогија“Стевана Јаковљевића прича је о премученом српском народу коме је од памтивека историја наменила улогу страдалника, улогу губитника, а он је упркос оловном тегобном намету, уз огромне и све до дана данашњег неизбројене жртве, успео да стекне ореол победника.

Роман „Српска трилогија“ ваздашња је прича о силницима и моћи, о геополитичком преобликовању постојећег света и постојећим границама, о затирању и сатирању народа српског.

Роман“Српска трилогија“ припада оним недовољно ишчитаним, скрајнутим и заборављеним књижевним делима.

   (Постоји у нашем народу тешка и болна врста (само)заборава која чак и оне вредности и она дела  од огромног значаја и за српску духовност и за национално самопоштовања – заборавом и немаром  потискује у пределе тужног несећања).

    Једно од таквих дела је и  роман « Српска трилогија» Стевана Јаковљевића, дело које је било најчитаније између два светска рата, дело које је  доживело више издања  и преведено на неколико светских језика.

„Српска трилогија“ била је једно време и лектира за студенте славистике на Московском универзитету.

До Другог светског рата штампано је шест издања код „Геце Кона“, седмо издање објављено је у издању Српске књижевне задруге, осмо у београдској „Просвети“.

Роман је преведен на словачки, чешки и словеначки, а поједини делови су преведени на француски, немачки и мађарски језик

 

Шта све јесте „Српска трилогија“?!

 

Величанствена, ненадмашива српска страдална хроника!

Српска победничка сторија!

Књижевни споменик суштинске храбрости и несаломљивости српског народа!

Роман о трагизму народа српског у  Првом светском рату; роман у коме се страдања и безизлаз преобликују у победничку епопеју, роман у чијем средишту вибрира најосетљивији дамар оличен у српском војнику коме је само једна мисао у свести- ослободити поробљено отачаство и испунити  наслеђени предачки завет: За Крст часни и Слободу Златну!  

    « Српска трилогија « је роман о бројним знаним  и незнаним јунацима српског народа, о национу који је одвајкада радије бирао живот у слободи, него живот у срамном и понижавајућем ропству.  

Ово дело представља и посебну етику живота која произилази из поштења, храбрости, одлучности, истинитости, и традиције и вере, и изнад свега љубави према отаџбини.

      Ово тротомно дело представља страдање српске војске и српског народа у Првом светском рату, односно аутентично проживљено сведочанство човека који је и сам био учесник ратних збивања.

Ово је прича о српском сељаку, српском официру, српском ђаку, српској шајкачи и опанцима, српском зелен-рузмарину заденутом за ревер(само двапуту животу:кад се жени и кад се одлази у рат).

И поетична треперава прича о самониклом цветићу симболичног имена –заспанка  израслом  из младих војничких гробова.

Милица Краљ

Све што год је имо, све је Србин дао

 

О свим тим српским ратницима премучене Србије уклети песник Владислав Петковић Дис оставља песму- сведочанство  После Албаније која је објављена у Подлистку Српских новина 8.септембра 1916.године:

…Све што год је имо, све је Србин дао.

Сад без земље своје, ал` још за њу мре.

А мрак и црн ужас отаџбином пао.

Он чека, јер уме да преживи све.

Нек чека!Јер он је некад реко ово:

„Злу свакоме једном мора доћи крај.“

Нек чека!Јер иде сасвим доба ново,

Сасвим нова мисо, сасвим нови сјај.

Одмах по објављивању роман привлачи велику пажњу читалачке и критичке јавности. Објављено је 150 приказа на српском, немачком, словеначком, француском и мађарском језику.  

Књижевник Драгиша Васић(за кога се још увек не зна да ли је 1944. ликвидиран у Јасеновцу или га је ОЗНА ликвидирала  негде Босни) у „Политици“1936.године износи свој суд о делу:

“Нико се више од њега није одужио јуначкој Србији, нико није боље од њега оценио њене неизмерне жртве, нити осетио њена страдања и ушао у њене сломове, нико од њега у том погледу није више видео. Јаковљевић је, за разлику од дргугих, гледао много више око себе него у себе и заиста је видео много. „

Писцу су неки критичари замерали да је „композиција романа разливена и слаба“.

Но на све те примедбе писац је имао само један одговор:“Какав сам такав сам, и таквог ме читајте! Да сам другачији, не бих био ја.“

Збивања у роману нису само пука слика ратне

стварности, већ искуственост преображена духом времена и временом страдања једног целог народа и једне пожртвоване војске која је, упркос скоро безизлазном положају, изашла као победник.

Имена јунака овог дела нису измишљена већ су истинита, јер је аутор и писао о стварним људима, ратним учесницима под пуним именом и презименом; о људима који су се нашли у стравичном смртном зјапу, у непојамној патњи и незамисливом болу, и који скоро да нису имали никакве шансе да преживе. Но тај јунак упркос томе постаје победник, ослободилац.

   Као официр у Првом  рату Стеван Јаковљевић је током  ратних година и сам лично доживео тежину ратних разарања, и у непрестаној борби повлачи се и напушта и тле Србије, настављајући пут преко гудура Албаније све до јадранске обале и даље – до Крфа и Француске.

Но ту још увек није био крај мукотрпног и српским костима засејаног пута; уследила је тешка борба за коначно ослобођење, завршена 1918. године.

   

Ко је био Стеван Јаковљевић, аутор овог дела?

   

Стеван Јаковљевић ( Књажевац 1890.) одрастао је и основну и средњу школу завршио у Крагујевцу 1909. По завршеним студијама (билошка група ) једно време је радио као средњошколски професор  (1914. – 1922.), затим асистент, доцније доцент и најзад професор Београдског универзитета.

У првом светском рату учествовао је као резервни официр и ратне године све до победе провео на Солунском фронту. На поласку у рат изгубио је оца, на повратку затекао је умрлу мајку у мртвачком сандуку.

После  рата почиње да ради као суплент у Четвртој мушкој гимназији. Године 1922. изабран је за асистента на катедри за ботанику Филозофског факултета. Докторирао је 1925.године.

Други светски рат провео је у заробљеничким логорима у Италији и Немачкој.

После ослобођења, 1945.годинеизабран је за ректора Београдског универзитета.

Био је и посланик у Народној скупштини, затим  председник Удружења књижевника Србије 1957. године, председник Удружења универзитетских наставника  и дописни члан Српске академије наука и уметности.

Објавио је низ научних радова из области морфологије и хидробиологије као и неколико уџбеника ботанике за средње школе.

И његова сестра Милица Јаковљевић, познатија као Мир- Јам, такође се бавила књижевниошћу, објавила је више романа и била је веома популарна, посебно код женског читатељства.

Само ретким, дакле малобројним књижевним зналцима познато је да је Милица Јаковљевић објавила и драму „Тамо далеко“ (1930) која  је имала 15 извођења у београдским позориштима.

О драми“Тамо далеко“ која је посвећена српским мајкама, удовицама, сирочићима, омладини и ратницима,  Милица каже:

„Моја драма је живот под окупацијом. То је женска епоха у историји, јер је цео привредни живот био на плећима сељанке, а све што је представљало мушку снагу, отишло је тамо…далеко…Жене, деца, старци, неспособни, то је био народ под окупацијом…“

Стеван Јаковљевић у књижевности се јавио први пут приповетком « Слутња» у часопису « Мисао» 1919. под псеудонимом Санио Павловић.

Али прво озбиљније дело којим је скренуо пажњу и критике и читалца било је « «Српска трилогија», односно већ њен први део « Деветсто четрнаеста»– објављен у издању « Наше књиге».  

За њом је следио роман « Смена генерација»( 1936 или 1939), затим хронике « Велика забуна» 1953 и « Ликови у сенци»роман из заробљеничког логора у Италији и Немачкој,  (1957), Земља у пламену(1961). Последње његово дело је новела « Крвава авлија»1958. Из области ботанике објавио је следећа дела:Студија о биљном свету Преспанског језера, Макрофитска вегетација Охридског језера и Систематика лековитог биља.

   Умро је  у Београду 1962. године.         

Активни учесник ратних збивања и превирања, уједно и приповедач- суптилни откривалац унутрашњих драматичних стања- аутор чијем се сведочењу беспоговорно верује – све то био је Стеван Јаковљевић.

 

Зверско лице непријатеља

 

    „Српска трилогија“ компонована је  из три дела : Деветсто четрнаеста, година аусторугарске објаве рата Србији с намером да се Србија потпуно уништи, а Сарајевски атентат само повод да се започне рат и да се зверско лице непријатеља покаже над целим српским народом, а посебно над српском нејачи.

Збијени у Мачви, опкољени водом са свих страна, јурили су пукови с једног краја на други да би одолели непријатељској навали. Шуме су исечене, цркве порушене,куће попаљене. Земља је изгажена, усеви уништени. Са леденом мирноћом, без суза, подносио је народ муке и са титанским напором одбијао најезду моћнијег непријатеља. Јер шума ће израсти, земља ће родити, али најтеже је бити роб.“

      У другом делу Под крстом наставља се страдање српске војске,  

повлачење преко Албаније, бројне смрти, глад, напади арбанашких племена, тифус, вашке…

Упалих образа, отворених уста, ужагрених погледа, вуку се људи као авети. Тело малаксава, готово је на издисају. Али су очи још сијале…Сви унутрашњи нагони и свесни подстицаји усредсређени су у једној мисли:хлеба!…И као рефлекс унутрашњег нагона за последњим дахом, очи су пламтеле, и блудећи тражиле ма и један залогај само, ма и меса оне мрцине што лежи покрај пута. Били су то последњи трзаји многих.“

(Шеф британске санитетске мисије у Србији, др Вилијам Хантер о епидемији пегавог тифуса истакао је следеће:“Епидемија пегавог тифуса у Србији, 1914.и 1915.године, била је најнаглија у настанку, најбржа у пропагацији, највећа у интензитету, а најбрже заустављена од свих епидемија у историји.“ Епидемију коју је намерно изазвала окупаторска војска остављајући широм Србије, а посебно у Ваљеву, пегавцем заражене лешеве својих војника).

     Трећи део  Капија слободе – описује опоравак српске војске и њену непоколебљиву одлучност да се бори до коначне победе, ослобођење  и повратак у отаџбину. Капија слободе сажима људску трагику у њеном развојном луку- од суза, крви и патње до снажне и непокорне величине  једног народа.  

И последње резерве уведене су у борбу. Непријатељу даноноћно пристижу нова појачања. Борба је све мучнија и упорнија. Са оне стране фронта разнела се поражавајућа вест, српска армија васкрсла. Са северног фронта пристижу немачки пукови… Али тамо, иза оних врхова је наша земља, насилно отета. Наша. Људе је обузео фантастичан занос да се дочепају оних врхова, одакле се виде плава брда њихове домовине. Са том жељом гинули су. Стотинама сваког дана.     

У светлу и свету вертикалу патње  српски народ уградио је и своје кости и сачинио темељну основу части и вечне славе.

И у спомен оног плаветног цветка изниклог из војничких гробова:

    « Gentiana verna…. gentiana. Народ је назива заспанка. Нежна биљка која има затворено плав цвет… расте самоникло овде, међу мртвима, кад се већ људи нису сетили да им оките гробове(… )

       Самохране мајке, утешите се!На Кајмакчалану, заклоњена аоним камењем што је некад штитило ваше синове расте сада мирно gentiana verna.

    « Српска трилогија» неизоставно би требало да се ишчитава као обавезна школска лектира, уз Дисове песме, Бојићеву «Плаву гробницу»,  поему Растка Петровића « Велики друг», „“Покошено поље“ Бранимира Ћосића, Ћосићево « Време смрти“…као и сва она незаобилазна дела песника родољубивог лика.

Посебно што сам назив дела говори о апсолутној посвети српском народу, његовом духу и његовој беспоговорној етици, његовој ратној епопеји.

И што по свом значењу спада у изразита дела са националном тематиком које је ратно историјско време кроз свеукупну трагику српског народа и његово херојство  уздигло до самих врхова победничке историје и истине.  

 

ЛОЗА МУШКОГ ПЛАЧА

1.

Једна трепка злата – крстић засебице

Два млађахна брата – свилене тканице

 

Мушког десетерца опасале време

Попадала тела – проникнуло семе

 

Несмир-Видовданом укрстиле плаве

Гране од бисера цвет с момачке главе

 

2.

Развила се лоза мушкога говора

Увезала призив таласастих гора

 

Удиљ повеснице чемерне колоне

Ђак за ђаком ступа у сметове тоне

 

Залеђени прсти укочене шаке

Клону у затраге бацајући штаке

 

Засипа пресеца непрестанце веје

Надирућ уз кости смрт се умножава

 

Уздах пресечени – још се усна смеје

Брише леден ветар траге завејава

 

Пропиње се лоза грког мушког плача

Српска ступа војска пут Валоне Драча

 

4.

Српска ступа војска Пут се јужни плави

Еј Србијо – Мати – глас се мукли јави

 

Покровна белина прекрива костуре

Из кула мотриља злоочњаци зуре

 

Пројављује ружа од слеђене крви

Крилима анђела плове у смрт први

 

5.

Смртопреља испреда снежни венац опела

Дозив јецај развез-крик смртоловка уплела

 

Зачарана кора хлеба – прекрије је орла тмора

Засветлуца кућна ватра и процичи тамјан зора

 

Душо светла хитрац зеном свевременом славом расти

Мушка грана развила се Путем смрти Путем части

МИЛИЦА КРАЉ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.