Мирослав Лазански

Злочин над злочином

Сви злочини учињени на подручју некадашње СФРЈ проистичу из једног основног злочина. Највећег. Злочина уништења Југославије. За који нико никада није одговарао, па ни у Хагу. А целокупна трагедија ових подручја директна је последица тог злочина.

Miroslav LazanskiБиХ је била Југославија у малом.

Тако се увек говорило, тиме су се поносили у БиХ. Процењивало се да би распад заједничке државе најкрвавије могао да се одигра управо у тој централној бившој југорепублици. Све се знало, а ипак догодило се.

Крвави сарајевски пир, масакр недужних припадника ЈНА од стране паравојних јединица, уличних криминалаца, јалијаша и фундаменталиста ући ће у историју као крвава сарајевска недеља.

Оклевање, непрофесионализам, чекање, неспособност у решавању југословенске драме, уз деловање страног фактора, узроци су трагедије не само у БиХ.

Док Председништво Југославије, у некадашњем саставу, није било способно да пресече и заустави сурвавање земље у грађански рат и сецесију, војни врх ЈНА стално се скривао из одлука управо тог председништва, задовољавајући се фразама: „Ми смо вас упозорили и рекли шта ће се догодити.“

Шта су грађани имали од тих тачних процена и упозорења?

Снимање филмова о илегалном увозу оружја, уместо пресецање канала и заплена истога, 10.001. озбиљно упозорење Армије да ће она „жестоко узвратити“ и да неће дозволити оно или ово, стално инсистирање да је ЈНА против употребе силе и да сматра да се силом ниште не може решити, наглашавање да Армија није ратоборна, све је то директно охрабривало разбијаче Југославије.

Истовремено, док је војни врх говорио да се ништа не решава силом, други су све решавали силом. Војска која негира силу, као легитиман начин решавања спорова када то никако није могуће решити на све мирне начине, војска која очајнички тврди да није ратоборна, учинила је своје припаднике глиненим голубовима, чији су животи били најјефтинији у Европи, па можда и у свету.

Да ли је на подручју некадашње СФРЈ правоснажно осуђена било која особа која је 1991. и почетком 1992. године починила ратни злочин против припадника ЈНА? Колико ја знам, није. Добровољачка улица у Сарајеву, Тузланска колона? Како су прошли окривљени за злочин убиства заробљених припадника ЈНА у касарни у Бјеловару? Да ли је неко у Србији инсистирао на правди у тим случајевима?

И сада, после свега, ми смо огорчени пресудом Радовану Караџићу. За претходне случајеве нисмо били огорчени? Или су оно били убијени Марсовци? Зашто нико ни реч да каже шта је са злочином у Добровољачкој улици у Сарајеву, шта са Тузланском колоном? Хоће ли време покрити те злочине?

У БиХ злочине су чинили и Срби и Хрвати и Бошњаци.

Рат је избио оног тренутка када је политичком вољом муслиманског и хрватског руководства поништен принцип равноправности три конститутивна народа у БиХ, одбачен консензус, поништен устав, практично суспендован парламентарни живот, чиме је српски народ „искључен из игре“ и грубо лишен могућности да се политичким средствима равноправно бори за остварење својих основних права.

Заправо, рат никада не започиње првим метком, искра рата у БиХ пренета је преко Саве, из Хрватске, што се углавном заборавља. Зато се рат у БиХ, као уосталом и рат у СФРЈ, не може једнозначно дефинисати.

То је истовремено била битка за територије, са политички осмишљеном предигром, међуетнички грађански и верски сукоб. И сви аспекти тог рата били су међусобно стопљени.

Ако оставимо по страни политички изразито тенденциозан и неодржив став да је у корену свега што се десило у БиХ српска агресија на самосталну и суверену БиХ, што је став који заступају муслиманске власти у Сарајеву и њихови инострани ментори, данас се најчешће говори о рату за територије и о грађанском рату.

Хашки трибунал ни у једном случају није ни покушао да уђе у проблематику реалне и опште међуетничке супротстављености у БиХ, јер се у ери задатог транснационалног интегрисања Европе, међунационално сукобљавање, ма колико било стварно, сматра превазиђеним и нецивилизацијским, а говор о њему огрешењем о успостављену конвенцију „политичке коректности“.

Алија Изетбеговић у својој књизи „Исламска декларација“, која је објављена 1988, између осталог је написао: „У којој је мјери могуће измирити исламску идеологију и заједништво?

У друштву са традиционалном политиком и традиционалним институцијама то није могуће. Насупрот томе, онога дана када будемо имали 52 одсто становништва у држави, имамо такође исламску државу. То је оно за шта ћу се борити.“

Вођа сунита шеик Саид Шабан из Либана још је пре 16 година најавио: „Наш је марш започео и ислам ће на крају освојити Европу и Америку. Ислам представља једини пут избављења који је још преостао овом очајном свету.“

Радован Караџић добио је у Хагу практично доживотну робију. Он сигурно није изазвао рат, а да ли је знао оно што је био дужан знати – то само он зна. У БиХ није било искључивих ни анђела ни ђавола. Сви су чинили злочине, али по Хагу то није тако…

Политика

1 коментар

  1. Dragan Cvijan каже:

    Mirosave Jugoslaviji je doprinela „dijaspora“ kao sto danas doprinosi Srbiji. Ambasade I konzulati su informisani iz podruma „dijaspore“ kao I danas.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.