Зоран Шапоњић

Народ жељан наде, жељан бољег живота

Нисам хтео да ове редове напишем у недељу увече, док су наше кошаркашице славиле, а двораном у Будимпешти одјекивали звуци српске химне. Док је српска заства, макар и без грба, била на највишем јарболу. Било је превише емоција те вечери.

Zoran SaponjicДва дана и две ноћи касније, и даље сам у једно уверен – и кошаркашице у Мађарској и млади фудбалери на Новом Зеланду одржали су читавој нацији лекцију, показали да има наде.

Лекцију – из самопоштовања најпре. А онда и из храбрости, пожртвовања, вере у себе, јединства, сложности, оданости и екипи и нацији…

Могли су фудбалери на Новом Зеланду да се предају, спусте оружје пред страшним Бразилцима, и, опет би читава нација била поносна на њих. Изгубили од Бразила – ништа страшно… Могле су и кошаркашице прексиноћ да се предају звездама француске кошарке. И, нико им не би замерио… Могли су и једни и други, а нису. Зашто? Зато што су веровали у себе и своје снаге, зато што се нису предали унапред.

И, још нешто, победили су јер су видели алтернативу. А, алтернатива поразу увек је – победа! Показали да алтернатива увек постоји, па и кад се учини да је нема, да је неизвесна.

Заиста, да ли као народ можемо да научимо нешто из ова два фантастична, невероватна спортска успеха који су дошли један за другим, у кратком временском периоду, ма колико се, на први поглед чинило да су ових успеси везани само за спорт, да немају везе са овим о чему пишем…

Можемо ли, као народ, макар за мрву, после овога, да почнемо сами себе мало више да поштујемо? Да у неке друге битке у које идемо, које су нам често наметнуте, не идемо баш увек подвијеног репа, него, макар само мало подигнутог чела?

Можемо ли сами себи да кажемо да нисмо баш најгори на свету, да нисмо криви за све, да се боримо за своју истину, да не прихватамо баш увек туђе?

Ако морамо понекад да станемо мирно пред онима који нам врше ревизије двогодишњих аранжмана, од којих нам зависи буџет, пензије и плате, морамо ли да повијемо главу пред отправницима послова и аташеима за штампу? Да, покажемо мало више самопоштовања, да би нас и други више поштовали?

Не само у овим спортским успесима, већ и путујући Србијом, видим дашак новог ветра. Видим много младих, паметних, образованих, поносних људи, са којима неће баш моћи као са нама. Барем се надам да ће бити тако. Видим људе који мало више верују у себе па макар тражили срећу у белом свету, а не овде код нас у Србији. И, видим да би требало, полако, да им се склањамо са пута, што пре, то боље.

А, младим фудбалерима и кошаркашицама, хвала од срца. Учинили су да барем пар дана, у општем сивилу, под лавином лоших вести, оптужби, лажи, које нас затрпавају са свих страна, осећам као човек, поносан човек. Да ми сузе крену од поноса, среће.

Ја, све ово из душе. Жељан бољих дана, жељан наде, жељан бољег живота за своју децу, а ако грешим, ви браћо праштајте.

Зоран Шапоњић

?>