Зоран Шапоњић

Народ жељан наде, жељан бољег живота

Нисам хтео да ове редове напишем у недељу увече, док су наше кошаркашице славиле, а двораном у Будимпешти одјекивали звуци српске химне. Док је српска заства, макар и без грба, била на највишем јарболу. Било је превише емоција те вечери.

Zoran SaponjicДва дана и две ноћи касније, и даље сам у једно уверен – и кошаркашице у Мађарској и млади фудбалери на Новом Зеланду одржали су читавој нацији лекцију, показали да има наде.

Лекцију – из самопоштовања најпре. А онда и из храбрости, пожртвовања, вере у себе, јединства, сложности, оданости и екипи и нацији…

Могли су фудбалери на Новом Зеланду да се предају, спусте оружје пред страшним Бразилцима, и, опет би читава нација била поносна на њих. Изгубили од Бразила – ништа страшно… Могле су и кошаркашице прексиноћ да се предају звездама француске кошарке. И, нико им не би замерио… Могли су и једни и други, а нису. Зашто? Зато што су веровали у себе и своје снаге, зато што се нису предали унапред.

И, још нешто, победили су јер су видели алтернативу. А, алтернатива поразу увек је – победа! Показали да алтернатива увек постоји, па и кад се учини да је нема, да је неизвесна.

Заиста, да ли као народ можемо да научимо нешто из ова два фантастична, невероватна спортска успеха који су дошли један за другим, у кратком временском периоду, ма колико се, на први поглед чинило да су ових успеси везани само за спорт, да немају везе са овим о чему пишем…

Можемо ли, као народ, макар за мрву, после овога, да почнемо сами себе мало више да поштујемо? Да у неке друге битке у које идемо, које су нам често наметнуте, не идемо баш увек подвијеног репа, него, макар само мало подигнутог чела?

Можемо ли сами себи да кажемо да нисмо баш најгори на свету, да нисмо криви за све, да се боримо за своју истину, да не прихватамо баш увек туђе?

Ако морамо понекад да станемо мирно пред онима који нам врше ревизије двогодишњих аранжмана, од којих нам зависи буџет, пензије и плате, морамо ли да повијемо главу пред отправницима послова и аташеима за штампу? Да, покажемо мало више самопоштовања, да би нас и други више поштовали?

Не само у овим спортским успесима, већ и путујући Србијом, видим дашак новог ветра. Видим много младих, паметних, образованих, поносних људи, са којима неће баш моћи као са нама. Барем се надам да ће бити тако. Видим људе који мало више верују у себе па макар тражили срећу у белом свету, а не овде код нас у Србији. И, видим да би требало, полако, да им се склањамо са пута, што пре, то боље.

А, младим фудбалерима и кошаркашицама, хвала од срца. Учинили су да барем пар дана, у општем сивилу, под лавином лоших вести, оптужби, лажи, које нас затрпавају са свих страна, осећам као човек, поносан човек. Да ми сузе крену од поноса, среће.

Ја, све ово из душе. Жељан бољих дана, жељан наде, жељан бољег живота за своју децу, а ако грешим, ви браћо праштајте.

Зоран Шапоњић

3 коментара

  1. Mihailo Medenica каже:

    Ponosan na svaku napisanu rec!!! Ponosan sto ovog divnog coveka imam za sabrata i prijatelja!!!

  2. Зоран Матијевић каже:

    Док Србија има људе као што су наше кошаркашице, наши млади фудбалери и оне који то искрено и пуна срца знају да препознају и цене, надам се да СРБИЈА не може пропасти без обзира какви је људи воде и њоме управљају.

    Са вером у Бога до победе.

  3. sasa каже:

    A zasto se niko ne zapita, kako to da smo dobri samo u sportu???
    Ja mislim da je glavni razlog sto u sportu nema rodjackih, stranackih, palanackih, kumovskih… i svakih drugih veza, kao sto ih ima u ostalim sferama zivota. U Srbiji veza se podrazumeva u porodilistu, obdanistu, skoli, fakultetu, za vozacku dozvolu, za gradjevinsku dozvolu, za posao, kod doktora, kod notara, za penziju, za groblje.. pa cak i za ostavinsku raspravu.
    Mozda veze u profesionalnom sportu i postoje, ali su kratkog daha… jer su u profesionalnom sportu rezultati veoma vidljivi, pa ih je nemoguce namestiti po rodbinskim i stranackim vezama (ne mislim na namestanje utakmica, vec je nemoguce zaposliti sina da igra npr. profesionalni fudbal ili tenis, kao sto ga je moguce zaposliti ga u EPS, NIS, postu, opstinu ili mu „poloziti“ prijemni na glumackoj akademiji)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.