Волите ли Блера?

Шта је, и ко је нама Тони Блер, пензионисани канцелар Велике Британије? Тја, што би рекле залудне бабе у недостатку доброг одговора. Ко би то знао? Политика, сестро слатка.

Ljubodrag StojadinovicАко честите старице оставимо на миру и по страни, Блер је постао тема дана у Србији, бар за једно време. Власт је истрошила Гузенбауера, неуморног хедонисту Доминика Строс Кана и још неке модерне и демодиране саветнике.

Сама позиција саветника је вишеструко сумњива и неодређена, нејасна и конфузна. И за онога ко то има у себи па савете даје, и за примаоца савета, који би му, у најбољим околностима помогли да свој посао ради боље него што га ради. Чак боље него што уме.

Господа Кан и Гузенбауер су негде волшебно нестали, а и да су овде били би у сенци Тонија Блера, колонијалног првог министра, агресивног и скупог предавача, волшебног творца идеје о потреби да Европа одживи још једну етапу своје најгоре историје.

Да ли су Срби мајстори у забораву? Могуће, мада није сигурно. Пре ће бити да је наша национална великодушност важнија од злопамћења, ако већ смемо да се похвалимо, а да то не буде опште место.

На неки начин Тони Блер се вратио у Србију после шеснаест година, мада је овде, по неким подацима свраћао у међувремену. У марту 99. он је овде био симболично, као горљиви лобиста бомбардовања и кажњавања Србије а пре свега Срба. На страну политика Слободана Милошевића, обрачун са њим није морао нити смео да се отпочне и заврши преко леђа и глава невиних.

Више пута после 99. Блер је покушао да образложи своју улогу, тврдећи да је агресија на Србију била неизбежна и потребна, чак и ако је била илегална, и управо због тога.

Способност да брани своје милитарне ставове, који су одвели у злочин, уздигла је Блера до едукатора владајућих елита. Како је то могуће? Блер је верзија државника сумњиве биографије, који се увек креће за већом силом него што је има у поседу своје државе. Империјално доба је прошлост, викторијанска Британија само је симбол историје о краљевству у коме заласка сунца нема. Због немогућности да своју милитарност оствари средствима краљевине у којој је канцелар, Блер постаје сервилни епигон Вашингтона. Тачније, Вилијама Клинтона, чија је адмнистрација била принуђена да води бар један „еротски“ рат. Клинтонова фера са службеницом Моником Луински, морала је да буде заташкана сензацијом која надилази бизарну верзију дворске еротике.

Наравно да би било преслободно агресију НАТО образлагати Клинтоновом сексуалном брљивошћу, али у том смислу имао је савет и подршку Блера, уз уверење да ће НАТО стварно нестати ако поклекне под тврдоглавошћу једног банкарског чиновника, Слободана Милошевића.

Тим снова је био формиран, а он је незамислив без још једног ратног лешинара у виду волуминозне фигуре Мадлен Олбрајт, коју је чак један британски коментатор дефинисао као: „Одвратну милитантну креатуру, инертну према људским патњама, агресивно чудовиште у рату против Србије.“

Скоро да је све ово потпуно тачно, уз опаску да је Олбрајтова била нужан производ осовине Блер-Клинтон, катализатор најгорих агресивних идеја, актер несувислих образложења сваког злочина.

Ако је, дакле, Тони Блер имао тако ружну прошлост коју не признаје, чак сматра да је све што се догодило било нужно и неизбежно, како се тај човек уопште нашао у Србији? И на основу писања независних британских медија, његова агресивност према Србији била је скоро равна психопатским испадима генерала Веслија Кларка. Има сазнања да је пропагандна концепција, коју су образложили Кларк и портпарол НАТО-а Џејми Шеј, о нападима на цивиле „који би ослабили морал Србије“, управо Блерова „доктрина ужаса“, која је у оно време одбрањена застрашујућом, превентивном медијском агресијом.

Нема сумње да је однос грађана Србије према агресији из 99. пре свега емотиван. То је сасвим разумљиво, као што се може појмити и рационална еволуција у смеру „можемо да опростимо, али не и да заборавимо.“

То је тај неопходни сегмент великодушности који би морао да буде и у интересу Србије. Узмимо да нас те године није напао западни свет, него клика људи на власти, пројектованих да бране неугрожени престиж силе, и да у то уложе своје прикривене злочиначке импулсе. Тако се Запад нашао у сукобу своје цивилизације са својим варварством, а идеални политичко-милитанти бисексуалац за манакенство у оба смисла, био је и остао Тони Блер.

Коначно се такав човек нашао у Србији, и њене министре подучава о вештини владања, о начину управљања ресурсима и о свему што власт чини одрживом. Мисли се да он то ради „про боно“, то јест бесплатно, мада та околност престаје да буде важна. Да ли то значи да је Тони Блер еволуирао дотле да је постао пријатељ Србије, не мењајући свој ригидни, ратнички вредносни корпус? Ако је тако, са њим је све у реду, јер он не може да буде другачији. Али, шта се догађа нама? Прашина и коров остају на нашој историји, а њени озлоглашени творци нас уче како да напрвимо нову и бољу. Хоћемо ли научити?

Љубодраг Стојадиновић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.