Љиљана Смајловић

Већ се плашим студије о кинеској „мекој моћи“

Већ се плашим студије о кинеској „мекој моћи”. Још не знам хоће ли је писати Соња Бисерко или Јелена Милић, али после историјске посете кинеског председника Србији, наруџбина ће свакако стићи, можда с оног истог места које је финансирало истрагу руске моћи у Србији.

SmajlovicКуку нама! А госпођа Бисерко тек што нас је оптужила да радимо за Русе!

Шалу на страну, читалац је сигурно приметио да је Си Ђинпинг уочи доласка у Београд објавио ауторски текст у „Политици”. Нема ту неке велике тајне. Испоставља се да се председник Народне Републике Кине увек прво обавести које су најугледније новине тамо куда иде. И руски председник и француски премијер су приликом последње посете Београду изабрали да дају интервјуе „Политици” . Није посреди пука случајност.

Из Париза, Пекинга и Москве види се јасно као из авиона да нема важнијег ни утицајнијег српског листа од „Политике”. Знамо да то није искључиво заслуга данашње генерације „Политикиних” новинара, који стоје на раменима претходника. Националне установе не настају преко ноћи, иако их често преко ноћи развале. Овде традиција изврсности станује дуже од једног века.

И увек је под неким нападом. Зато право питање није како се Си Ђинпинг одлучио да пише за „Политику”. Право питање је како је „Политика” постала трн у оку толиким људима који у основи зарађују за живот бринући о људским правима и слободи изражавања у Србији и зашто у њену одбрану устају само њени читаоци?

Како се, примера ради, „Не давимо Београд” одлучио за покушај дављења „Политике”? Разумем да је то политички подржао НУНС, али колико могу бити кредибилни савети групе која је више од педесет својих колега пријавила Тужилаштву за ратне злочине под лажном оптужбом да су почетком деведесетих организовали и подстрекавали геноцид у Хрватској и Босни? И сада плаћа судске казне због тога?

Толико је у Србији зависних медија који мисле у длаку исто што и њихови финансијери, толико медијских барки усидрених на увек само једној политичкој обали, толико обојених и острашћених уређивачких политика, а професионални борци за разноврсност и непристрасност некако се увек спотакну о „Политику”.

Када смо на насловној страни, попут многих светских листова, али једини у Србији, објавили потресну слику беживотног тела малог избеглице Ајлана Курдија, овдашњи сајт – који зарад слободе изражавања финансирају Рокфелери – оценио је исти уређивачки потез лошим у „Политици” а изврсним у западним листовима.

Када је „Курир” лагао да је купио „Политику”, новинар „Бирна” на „Твитеру” је Александра Родића ласкаво поредио с легендарним издавачем Џозефом Пулицером.

„Време” је ових дана на конкурсу Министарства културе Србије добило више средстава него цела „Политикина” акција „Сачувајмо српски језик и ћирилицу”. Нисмо успели да продремо ни у ужи избор листова чију је уређивачку политику лане у извештају Мирославе Миленовић похвалио Савет Владе Србије за борбу против корупције (похваљени су само „Данас” и „Врањске новине” Вукашина Обрадовића).

Поводом Дана слободе медија, заштитник грађана Саша Јанковић нам је препоручио Срђана Шкору као парадигму критичког мишљења. ОЕБС није ни трепнуо када је главни уредник „Курира” Ратко Фемић простачки увредио нашу новинарку Вишњу Аранђеловић, а председник НУНС-а је Фемићеву сексистичку алузију на њено „окресивање” – лајковао.

Госпођа Бисерко ових нас је дана лажно оптужила да из Русије добијамо новац за пропагирање антиевропске политике, а нисмо много боље прошли ни на конференцији за штампу премијера Србије. Од њега смо сазнали да његова странка намерава да изнајми велику салу и направи музеј апсолутизма и Вучићеве диктатуре у који ће да донесу све насловне стране и све текстове у којима је премијер представљен као Хитлер и Стаљин, па је у том контексту споменуо и „велике државне новине” које он толерише, иако, како напомиње, има већину да тамо смени и управни одбор, и руководство, и уређивачки тим.

Разумем природу његове фрустрације. Тачно је, противници му неће признати поен што су новине у којима у свако доба може све да посмењује најбоље, најотвореније и најразноврсније у држави. Они ће увек да тврде да слободно мишљење станује код Срђана Шкоре, у „Времену”, НИН-у и ОЕБС-у. Његови противници наставиће да се уздају у то да су наизглед слабашне странке у овој земљи већ једном на улици успешно преузеле власт уз помоћ Запада.

После тешког изборног пораза одговара им политика „што горе, то боље”, а не улазак у мирније политичке воде и компромиси.

На „Политици” неће зарадити поен ни код Мајкла Давенпорта. Европски изасланик ће наставити да се згражава над „Информером” и његовом антиевропском уређивачком политиком, иако у Лондону управо у овом моменту ваљда пола британске владе води антиевропску политику, уз свесрдну подршку таблоида. Тамо би било незамисливо да заштитник грађана, кад би га Британци имали, тражи да се Даунинг стрит огради од „Сана”.

Немам, ипак, никаквог разумевања за Вучићеву идеју о музеју апсолутизма. Не само зато што ме подсећа на нешто што је у Црној Гори радио Мило Ђукановић, и то, ако ме сећање не вара, на предлог Бебе Поповића. Остављајући по страни дуговечност црногорског лидера, паралела ми се чини недостојном, а пројекти и политички морал неподударни. Још су ми мање симпатичне паралеле с источноевропским музејима диктатуре у Будимпешти и Кијеву, иако капирам да је Вучић смислио подругљиву варијанту у којој се идеја окреће наглавачке.

Слобода изражавања је једна од оних ствари у које верујеш или не верујеш. Демократа си тек кад се демократских начела придржаваш и када ти не користе, па и кад ти доносе штету. Можда су Вучићеви политички противници заиста успели да напипају његову Ахилову пету? „Политика” премијера није довела на власт, нити може да му помогне да остане на власти. Али, свеједно, одвајкада представља јавни простор на коме људи пристојно разговарају, признајући темељни легитимитет супротној страни, учтиви и сталожени чак и када се страствено не слажу.

Такав је јавни простор угрожен и у Великој Британији, смањује се, страсти су све јаче и тон све оштрији и у Америци, па се не треба чудити што се то поље сужава и у Србији. Или верујеш у кућу плурализма, или у музеј апсолутизма.

Премијер Србије, поготово тако моћан као што је Вучић, мора да нађе бољи начин политичке борбе од оног у ком ће „Политику” провлачити кроз блато, фингирајући да му је озбиљан политички противник. Његови непријатељи би то обожавали. Многим уредницима и новинарима би можда у чаршији годило или ласкало. Али, то ругање је преузимање деструктивног начина разговора. „Политика” не заслужује да буде понижавана на тај начин. Мој би му савет био да радије промени главну уредницу.

А што се Кинеза и њихове меке моћи тиче, ако код њих икада крене транзиција, саветовала бих им да свој НИН не уступају Рингијеру.

А ако којим случајем имају „Политику”, нека је нипошто не продају локалном „Куриру”, а још мање бившем шефу ЦИА.
AddThis Sharing Buttons
Share to Facebook310Share to TwitterShare to Google+Share to Email

Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.