Милан Ружић

Унутрашњи монолог о Косову

Као што видимо, унутрашњи дијалог о Косову се више води споља него изнутра. Сви светски гласноговорници који су се дохватили микрофона, држе лекције нама како да решимо питање искрсло у нашој земљи, а управо посредством тих који се хватају микрофона.

  У нашој земљи на тај дијалог позвани су многи који не би смели да већају ни о својој личној будућности, мада, ако желимо признати, разговор о Косову и јесте разговор о прошлости и будућности свих нас, али и свакога од нас понаособ.

Како смо у медијима видели, свако је о Косову причао сам, што значи да се увелико одиграва монолог. И што најтеже пада, то је онај унутрашњи монолог тих људи са самим собом.

Када видим како се ти људи који су позвани на дијалог, који се претворио у серију монолога, изјашњавају о Косову, нема ми друге него да тврдим како је то све једно опште такмичење у томе ко ће да каже безболнију дефиницију Косова. Ко ће да изрекне оно што ће прихватити и Срби и странци, а да се нико не наљути. То је просто немогуће!

Они Срби који Косово разграничавају са Србијом, ти су разграничили сами са собом и морали би бити први који не би смели имати столицу на неком будућем дијалогу који се неће претворити у монолог.

Уколико неко не зна вредност Косова, небитно је да ли размишља историјски, митолошки или поетски или се у њему преплићу сви ови погледи, тај не би смео да се нађе ни за једним столом.

Како направити решење по којем ће Косово бити туђе, а српско? Ко су ти људи који се питају за судбину наше државе? Ко су они пајаци који Косово називају „географском облашћу“? Који су ти који увек говоре о некаквој праведној деоби? Каква деоба? Косово је територија на којој деобе не сме бити никада! Попуштање демократији, или ономе што су нам пласирали као демократију, је и довело до ове ситуације са Косовом! Велике светске демократе су, врло демократски, лишили српски народ његове колевке! Ко им је дао то право? Нико други до ми сами! И какви су то сад дијалози? О чему се сад има причати? Треба заузети један став и од њега не одступати, а он би, ако је ишта савести и памети у нама остало, морао бити тај да је Косово Србија и да никада не може бити другачије!

Због тог истог Косова, препливали смо реке крви после боја, гледали како наш народ убијају и протерују, отворених вилица пратили како нам храмове обескрштавају и пале, како српске куће служе као штале или материјал за логорске ватре и отрпели највећи геноцид и терористички чин у последњих ко зна колико година – бомбардовање Србије које се може крстити и хемијским ратом. Зашто дозвољавамо онима који то никада нису превалили преко својих леђа да нам говоре шта можемо, а шта не можемо са Косовом? Зашто смо дозволили да исти ти који нама говоре шта да радимо, буду управо они због којих смо све то преживели, ако смо преживели?

У каквом се то свету један народ одриче своје земље, јер је неко наредио да тако уради? Која то „независна држава“ има доказане ратне злочинце за руководиоце, терористе за идоле и право да ти људи одлучују о судбини онога што називају државом, а отели су је од народа за чији им је помор суђено?

Сви смо свесни да се мора заузети један став! Ако је то став који је за нешто, онда он, природно, по аутоматизму, мора бити и против нечега! Уколико је он и за једно и за друго, онда није став, већ уступак, савијање главе и самопонижење.

Како то да су Албанци успели свет да убеде у нешто и добили су најсветији део наше земље, а ми не умемо исто тако нешто да смислимо да нам, ако се већ само он пита, тај свет врати оно што нам је одузето? Да ли је могуће да Србија нема интелигенцију која би ток историје окренула у нашу корист? Постоји ли на овом свету ико ко би веровао нама и кога бисмо ми, наравно аргументима, натерали да буде са наше стране?

Дојадило је више гледати како ми сами радимо против себе. Мало нам је, изгледа, било када су други били против нас. Ваљда размишљамо како још једино нисмо ишли против себе, а то нам је омиљени хоби. И не видимо да никада ни против кога другог нисмо ни радили, него против својих.

И док не заузмемо јединствен став о томе како је Косово родно место Србије и Срба, неће се чути ни ни адекватан одговор Изетбеговићу, већ ће он бити гост Београда као неко кога сматрамо пријатељем. Можда и он долази да се прикључи дијалогу о Косову, пошто је монолог већ одрадио.

Шта очекивати од других када ми сами себе не поштујемо? Не може и неће нико бити већи Србин од нас Срба, па ма коме се обратили да нам помогне.

Кључ решења косовског питања налази се у томе шта ми о Косову мислимо и шта оно за нас представља. Ако неко од нас Срба не зна шта је нама Косово, онда тај кључ никада ниједна врата откључати неће, јер га нећемо имати, нити ћемо ми знати шта смо ми сами себи и онима који су страдали за нас и за Косово!

Косово је крст који носимо на леђима и на којем нас је свет распео! На нама је да ли ћемо васкрснути!

Милан Ружић

1 коментар

  1. Зоран Матијевић каже:

    О Светој Србској земљи не води се ни дијалог ни монолог. То питање је давно решено и сваки прави Србин има спреман одговор. Покретање дијалога је бацање прашине да се изда Света Србска земља, и да се каже па ви сте тако хтели. Распиши „председниче“ референдум, и нека народ донесе одлуку.
    И онако имаш сталне изборе и пред изборну кампању од када си на власт дошао. Ако радиш добро препознаће народ, не мораш га стално убеђивати како све радиш у „његовом интересу“.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.