Милан Ружић

У пламену своје глупости и заборава

На данашњи дан бомбардован је Београд, а са њим и памћење целе Србије. Чим су прве бомбе пале на Народну библиотеку Србије, почео је заборав. Он није заустављен ни до данашњег дана. Бомбе су на библиотеку пале око четири поподне, а ватра је горела и до четири дана после тог убиства српске свести.

Доста пута сам читао да је још првог априла припремљена евакуација књига, али је, као што то увек бива, један политичар увео забрану евакуације просветно-културних установа Београда, а са њима и Народне библиотеке. То је био Милош Трифуновић. Ваљда је човек мислио да је први април, па да може да се шали са меморијом свих Срба. И добро се нашалио, али нас је та одлука коштала као никада раније.

Нећу набрајати колико је књига изгорело, већ слободно могу рећи да је у том пламену страдало све оно што смо учили толике векове. И није им то било довољно, него нас терају да наставимо да заборављамо. Косанчићев венац је једно од места на којима је наша земља највише пострадала, а данашњи дан је дан када је нама одузета лична карта и бачена у ватру, а да ми нисмо ништа урадили по том питању. Извадили смо нову, неопаљену и чиповану, прво југословенским чипом који је још више брисао свест Срба, а онда и овим данашњим чипом који су програмирали управо они који су ту библиотеку заувек послали у облаке.

Каква је то Европа и какав је то рат у којем страдају књиге? Какав је то свет у којем се на књиге уопште и не обраћа пажња, али су највећа претња ако се где зарати? Је ли то иста она Немачка која нас данас саветује? Колико се те бомбе од 6. априла 1941. године разликују од оних 1999. године? Једино је застава промењена, а циљ им је исти – збрисати Србе! И да свет дочека да монструми од држава, чије ватре гутају књиге, буду његови најважнији становници, то ми никада не може бити јасно. Шта су коме учиниле инкунабуле? Коме су то криве мапе и гравире? Колико дела из 12. века могу угрозити 20. век? Преписке Мушицког, Вука и Даничића изгореше без да се ико окрене и забрине, а преписке ухапшених и убијених терориста се чувају како би се одгонетнули неки будући напади! Па зар није логичније чувати преписке реформатора, лингвиста и уметника и из њих учити? Гарантујем да се из тих списа не би могао изродити никакав терориста!

Џабе је говорити онима чије уши већ одавно нису за слушање, него за то да их по њима туку исти они који су нас тукли бомбама. Данас, уместо да се Косанчићев венац напуни људима који ће се сећати свог идентитета и својих изгубљених блага, народ пролази улицама Београда, па и Србије, као да се ништа на данашњи дан није десило. И све нам је важније од нас и нашег памћења. Зато нам тако и јесте. Памтимо само оно од јуче, а заборављамо векове. Ако нас је то јуче изродило и народом начинило, онда у реду, али ја мислим да нас то јуче, то једнодневно памћење, затире и расрбљава.

Често кажу: „Пусти то! Давно је то било!“ Ако је то реченица у коју стављамо сва страдања и све муке свог народа, онда смо и ми одавно осуђени на пропаст – још јуче смо пропали. Али, и то јуче ћемо до сутра заборавити и нестати као Народна библиотека, у пламену своје глупости и заборава.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.