Зоран Шапоњић

Тужна судбина српског мајора, или, како смо били поносан народ

Читам јутрос причу о тужној судбини српског мајора Драгутина Гавриловића, оног који је 1915. на Дунавском кеју позвао у чувени јуриш бесмртника, а захвална отаџбина Србија одужила му се тако што је мајор сахрањен без војних почасти, у исцепаним чакширама и у туђи гроб!

Zoran SaponjicТужну причу о мајору који је тог дана повео своје војнике у јуриш и смрт, изговоривши оне чудесне речи да је „пук жртвован за част Отаџбине“ и да он и његова војска не морају стога бринути за своје животе који више и не постоје, и коме се Србија одужила тако што је 60-их година прошлог века мајора избрисала из списка почасних грађана једног српског града, зато што је за почасног грађанина требало имоновати Тита, па није био ред да на истом списку буду и Броз и српски јунак мајор Гавриловић.

Скоро, пре два месеца „Искра“ је објавила и причу о још једном српском јунаку, о потпуковнику Миленку Павловићу који је 1999. године из МИГ-а 29 на батајничком аеродрому извукао млађег колегу, сео у авион и одлетео право у смрт, да се сам супротстави армади и НАТО сили која је долазила са оне стране Дрине. Као и мајор Гавриловић – „да сачува част Отаџбине“. Питали смо тада, зашто потпуковник Павловић није проглашен за хероја Србије, зашто се о његовом подвигу не учи у школама, стиди ли се Србија својих јунака.

И, шта? Ништа! Нити се ко у Србији због тога потресао, нити је ко реаговао, нити се шта променило. Неће деца у школама у Србији ни ове јесени учити из историје лекцију о подвигу потпуковника Павловића. Ко зна што потпуковник Павловић није проглашен за хероја Србије, можда би се наљутили они који су нас бомбардовали и који су нам и даље једина алетернатива.

Давно је речено да народ који заборави своју историју бива осуђен да је понавља. Ми смо, као народ, деценијама одсечени од вере, од традиције, од прошлости, приморани да учимо о туђој историји и туђој прошлости, отишли корак даље… Не само да нам се историја понавља, него смо као народ доведени до руба нечега што се зове да постанемо – нико и ништа! Без идентитета, без поноса, без части…

Доказ? Чули смо га пре пар дана у Савету безбедности УН где нас је један светски хохштаплер, злочинац Хашим Тачи пред целим светом оптужио за фашизам, припретивши нам прстом да ћемо рат, ако га покренемо изгубити, преведено на српски – припретивши нам да смо нико и ништа! И, шта је рекла Србија? Ништа. У реду би било да је Тачи те квалификације изговорио у некој дреничкој кафани, што би више одговарало његовом људском и моралном кредибилитету, али, није. Наш проблем јесте што су те речи изговорене у Савету безбедности УН. А све што је Србија рекла било је пар реченица министра Дачића, коме је одмах затим, припретио амерички амбасадор у СБ УН, речима да се тако не може разговарати са Тачијем

Још доказа? Чули смо их летос, кад су нас они који су нас покрштавали, убијали маљевима, бацали у јаме, клали по хиљаду на дан, у заједници са душебрижницима из Лондона оптужили да смо геноцидна нација, да би са тим теретом на души требало да расту и наша деца…

А, шта се на те оптужбе чуло из Србије? Чуло се да би Сребреница требало да постане део српског идентитета, дакле, не да део српског идентитета буду мајор Гавриловић и потпуковник Павловић него Сребреница…

Не знам, можда да смо сачували мало више крви мајора Гавриловића и потпуковника Павловића, мало више поноса и части за које су они водили пукове у смрт и ишли у сигурну смрт, да смо ишта научили из историје, можда сада не би са нама отправници послова и секретари амбасада махали као празним торбама. Можда би било мање ултиматума? Можда нас Хашим Тачи не би оптуживао пред целим светом за фашизам? Можда…

А, шта је следеће што нас чека? Не знам. Шта ми можемо да урадимо? Не знам ни то. Можда за почетак да својој деци испричамо причу у мајору Гавриловићу и потпуковнику Павловићу. О томе како само некад били поносни људи!

Зоран Шапоњић

2 коментара

  1. Dragan Cvijan каже:

    Kada se na glasanje bude izlazilo uklanjanjem „Tomovace“ ispred glasackih kutija kao zdravica za clanstvo Evropi, mozda se u Bukvaru pomenu srpske vrednosti bez „internacionale“.

  2. Зоран Матијевић каже:

    О каквом поносу можемо данас говорити ако су нас од 1945. учили да смо Великосрпски шовинисти, да је вера и традиција назадна, а задњих 20 година да смо најгори народ. У те приче нису поверовали они који су имали храброг ђеда да им каже , да то није истина и да нас лажу. Друго још веће зло јесте што је свака власт у Србији после 1945 била антисрпска, па нам се и дешава што нам се дешава.
    Ако смогнемо снаге и памети да на власт доведемо храбре и патриотски опредељене људе, да се белосветским душебрижницима захвалимо и вратимо их одакле су дошли, боље бити неможе.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.