Тито на Тушканцу

Када је 1948. године совјетски амбасадор у Југославији дошао код Тита да му уручи писмо Информбироа, чији је садржај био ултимативан, Тито га је примио у Загребу. Седео је и нешто писао у свом кабинету у вили на Тушканцу. Амбасадор је ушао, Тито није ни подигао поглед са списа на столу.

„Оставите то што имате на сточићу поред врата. Слободни сте“, биле су једине маршалове речи. Ни да гост седне, да попије кафу, виски, или вотку. Била је то година идеолошког разлаза са Москвом, били смо сами, помало гладни и помало боси, истина нико нам још није рекао да се понос и национално достојанство не сипају у тракторе. Које још скоро да нисмо ни имали, јер су Американци мислили да само фингирамо сукоб са Стаљином, па је Вашингтону требало пуне две године да се увери да је разлаз стваран.

Увек када нас стране дипломате понижавају својим изјавама сетим се тог Титовог геста на Тушканцу. Знам, многи ће рећи да су то била друга времена и околности, но велики људи стварају историју, баш као што и историја ствара њих.

Заменик помоћника америчког државног секретара Хојт Ји оптужио је Русију за „малигни утицај“ на Балкану, рекавши „да српско-руски хуманитарни центар у Нишу врло вероватно има за крајњи циљ утицај на формирање јавног мњења у Србији и да око тог центра намере нису чисте“.

Добро да је премијер и будући председник Србије Александар Вучић пре неколико дана рекао „да су шпекулације о некаквој руској бази у Нишу глупости“. Што би значило, или да Хојт Ји није прочитао шта је изјавио будући председник Србије, или Хојт Ји није разумео Вучића, или се америчка дипломатија понаша империјално. Једно од тога је свакако истина. Пошто је Хојт Ји већ изјавио како се око његове балканске турнеје није претходно консултовао са државним секретаром Рексом Тилерсоном, па би то могло да значи да се ни око изјава није консултовао.

Хојт Ји наставља даље у стилу Бруса Лија: „Саветовали смо Србији да постави тешка питања: зашто им је потребна та установа у Нишу, зашто траже специјални статус за њу и шта ће да раде тамо што се већ не ради у Београду.“ Та тешка питања Србија, ваљда по Хојту, треба да упути Русима. Заменик помоћника државног секретара САД не саветује, већ јавно тражи од Србије да пита Русе шта то раде у Нишу, шта четири (4) руска ватрогасца у центру који нема ни ограду, и који је 24 сата отворен за било коју посету домаћих и страних новинара, дипломата и свих других заинтересованих, тамо раде? Што би рекла бивша браћа Хрвати: „То је шкандал.“ Па чији су то авиони слетали у Београду и у Нишу са хуманитарном помоћи у поплавама 2014. у Србији? Ја нисам видео ниједан амерички авион. Друже Тито са Тушканца…

Јавио се и амерички амбасадор у Београду господин Скот. Каже да су Американци уложили у српску привреду око четири милијарде долара, а Руси скоро ништа и да то јавност у Србији такорећи игнорише. Додаје екселенција да су 18 година после Другог светског рата Немци и Американци постали најбољи пријатељи, а ето Срби још памте и замерају Америма 1999. годину. Све што је господин Скот рекао у суштини је тачно, али екселенција је избегла до дода и неке „ситнице“. Јесу САД уложиле у Србији четири милијарде долара, али су 1999. године и разложиле економију Србије за најмање 40 милијарди долара. За агресију НАТО-а на СРЈ, а тиме и на Србију 1999. није постојало правно одобрење Конгреса. Нерешеним гласањем у Конгресу није пружена подршка ваздушним ударима НАТО-а, то је био нелегални рат који је предузело необуздано извршно тело без било каквог легитимитета који би могао бити дат резолуцијом о ратним овлашћењима. Тадашња Клинтонова администрација „протерала“ је УН и дрско проширила НАТО изван циљева савеза, изван статута НАТО-а и повеље УН. Толико о владавини закона, о бомбардовању Србије 1999, о четири милијарде уложених долара, најмање 40 милијарди долара штете 1999. и четири руска ватрогасца у Нишу.

Америка је империја која то не признаје, империја у домену војске, економије, дипломатије и културе. Све атрибути империја из прошлости. Циници би рекли, амерички деспотизам. Који се спроводи утолико лакше што они коју су му изложени нису тога ни свесни. Можда је прошло време освајања, али је сада време контроле духова. Свака империја која жели да потраје мора да успе да потчини душе.

Олдос Хакли је још 1931. године рекао: „У време напредне технологије, већу опасност по идеје, културу и дух нације може представљати непријатељ насмешеног лика него противник који улива страх и мржњу.“

Већина становника Србије по свом менталитету не припада Западу. Јесте да виша класа у Србији купује немачке аутомобиле, једе у италијанским ресторанима и испија француски коњак, али то није срце Србије.

Словенско-америчка различитост демонстрирала се када је госпођа Буш приликом посете Москви 2002. у једној библиотеци читала на енглеском деци јeдну басну о паткама. Десетак минута на лицима малишана био је све већи немир. Преводилац је чак и енглеско „ква-ква“ морао да преведе на руско „крја-крја“. Деца нису схватила зашто би патке на енглеском квакале другачије него на руском…

Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.