Милан Ружић

Све ће то НАТО позлатити!

Сваког дана, уши су нам све пуније НАТО-а. Не може проћи дан у Србији, а да неко не спомене НАТО. Или смо ми мазохисти, па толико волимо оне који су нам највише зла нанели, или је све већи број Срба плаћен да спомиње ове непоменике.

Не знам откад се то у ову земљу увукла навика да највише волимо оне који нас највише мрзе, а да највише мрзимо оне који су нам помагали? До када ће тај НАТО бити пречи од нас самих? Само се бавимо некаквим уласцима у организације и отварањима поглавља, а живимо у земљи из које сви излазе и све се затвара. Мајку нисмо у последње време спомињали колико пута нам је НАТО прешао преко усана. Имамо ли се ми чиме паметнијим бавити? Постоји ли у овој земљи неки унутрашњи проблем или су нам сви проблеми преко границе? Понашамо се као идеална земља док су нам људи нам сити глади, а гладни ситости. Ако су наши највећи проблеми улазак у НАТО и ЕУ, онда смо ми заиста срећан народ.

Где је онај народ који је памтио оне који су му нанели зло? Не разумем који су се ово населили у Србији, па воле да их неко онако шеретски и братски опали шамаром или им пуца у чело, па се после њихови ближњи том раном поносе и хвале?

Србија је после НАТО „интервенције“ постала вечити инвалид! Ко то оспори, тај је плаћен да оспорава, или просто воли да лаже. Неко дође у нашу државу, баци на нас ко зна колико бомби и сада нам, као заљубљеној шипарици, шапуће на уво да нас воли, а ми му верујемо и трчимо да живимо са њим.

Колико бомби је било довољно да заволимо НАТО? Колико врисака је било потребно да схватимо да и они нас воле? Колико распарчаних људи по улицама је довољно да та „интервенција“ прерасте у злочин? Колико деце је било потребно да погине да бисмо ми схватили да смо коначно одемокраћени? Колико пљувања у лице је довољно да се НАТО овде одомаћи? Да ли је три месеца терора било довољно, или је требало више како бисмо о вама мислили све најбоље? Шта нам то нисте отели силом што нам сад нудите или тражите? Је ли ишта остало после НАТО „оплемењивања“ српског народа? Да ли је било важније, на дан смрти мати Февроније, спомињати Столтенбергову посету или њу? Како нас није срамота да екипе из Кине долазе да снимају филм о штетности НАТО бомбардовања? Зашто ми то не смемо да урадимо? Ко нам брани, ако не ми сами себи?

Недовољно је рећи да подсећамо на оног сина из наше чувене приповетке којег отац чека из рата да види колико је рањен. Када га је дочекао и видео да нема ногу, тешио га је да то није ништа и да ће се све нормално наставити. Е па тај син је данас Србија, а на Благоја казанџију не подсећа нико други до Јелена Милић. И жао ми је што слова прљам и понижавам приповетку користећи их како бих њу споменуо.

Она је та која стоји и придржава данашњу нову Србију говорећи јој за издају, поробљавање, продају, обмањивање и тешко рањавање: „Све ће то НАТО позлатити!“

Међутим, пошто је ова земља демократизована и слобода говора је загарантована, а то нам је НАТО омогућио бомбама, ја више, видевши главне актере ове приче, мислим да није у питању приповетка, већ басна!

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.