Страх и џинс никада не излазе из моде

Ако заборавимо на сукоб хришћанске и исламске антропологије и истину да тај сукоб проистиче, између осталог, из идеје да ислам није прошао кроз ренесансу, како тврди нобеловац Харолд Пинтер, не преостаје нам ништа друго него да будемо солидарни са свима који су у стању да се шале, да нас насмеју и учине нам живот лепшим

emir-kusturica„Не пуцајте у пијанисту”, био је наслов Трифоовог филма и уједно врхунац суровог поетског израза. Шездесетих година то је звучало шокантно. Од филма Франсоа Трифоа и његове поетике данас је остало само сјећање. Људски живот у холивудским филмовима вриједи, у најбољем случају, колико и метак испаљен директно у људски мозак, а крв је, од појаве Квентина Тарантина, текла у кантама – то су потоци и ријеке просуте црвенe бојe која,нажалост, када се уз нову теxнологију појави на платну, дјелује жешће и више плаши него крв у животу. Данас најчешће изазива подсмјех.

Kада симпатични убица у Квентиновом филму рокне случајно у главу човјека који сједи у аутомобилу поред њега, једини драматични проблем који се касније јави јесте питање како се решити тела. Сви се смију. Све је обрнуто од онога што је у вријеме Франсоа Трифоа очекивао Жан-Лик Годар, режисер који је у повоју новог таласа говорио како крв која се просипа на филму није стварна. Ствари су се различито развијале у последњих тридесет година и завршиле на другој страни од онога што је проповједник једног и родоначелник новог таласа у Француској очекивао. Послије Другог свјетског рата крв се појавила у једном филмском журналу у којем је неки виолиниста лежао у локви крви након пада Берлина. Ужаснути гледаоци су тада први пут видјели крв на платну. Од тада је она постала најпожељнија текућина у медијима. Убиство карикатуриста није само застрашивање оних који би да се нашале не само на свој рачун („Ебдо” карикатуристи су се шалили на рачун Христа врло често), то убиство нас је само подсетило на неподношљиву лакоћу којом се свуда по свијету просипа крв. На платну и у животу. Има ли тачке на свијету гдје се не ради на томе да буде хаос? Крв липти са платна и сваку протуву која глувари по граду преживљавајући свој примитивни усуд и неуравнотежену природу, претвара у потенцијалног масовног убицу. Тиме се не храни само супротстављена идеологија, како кажу, ислам који се бори против крсташа. Ту се исхрањује и огромна социјална арена која, као у гладијаторско вријеме, чека да јој се у телевизијско новински колосеум убаци ново крварење.Најчешће страдају невини, зачуђени, ненаоружани као што су били карикатуристи „Ебдоа”! Одакле некоме право да им одузме слободу да се шале? И не само ту слободу него и живот. Видео који показује убице у акцији „Ебдо” као да је истргнут из савременог филма, али то је само површни утисак. Застрашујућа убиства карикатуриста су трајно опредељење садржине холивудске драматургије која није само филмски израз него сада већ видимо политички и стратешки смисао. Та стратегија изједначава стварни живот. Телевизију и филмско платно. Крв се пролива по нама из исте канте, а када на телевизији у ударном термину не угледамо ниједан масакр као да нам је дан пропао. На нашој телевизији, најчешће, ако тога нема у свијету онда се траже масовне убице у разним српским провинцијама.

Убиство драгих колега умјетника не смије да нас застраши. Шала је најмоћније људско оружје, најбоље јело, најбољи лијек за духовно посрнуле становнике наше планете. Ако заборавимо на сукоб хришћанске и исламске антропологије и истину да тај сукоб проистиче, између осталог, из идеје да ислам није прошао кроз ренесансу, како тврди нобеловац Харолд Пинтер, не преостаје нам ништа друго него да будемо солидарни са свима који су у стању да се шале, да нас насмију и учине нам живот љепшим. Упркос истини да страх и џинс никада не излазе из моде. Да људи који данас воде савремену Европу имају довољно памети, они би од напада на редакцију „Ебдоа” могли да направе нови, европски 11. септембар, али се бојим да за то немају довољно слободе и аутономије.

Емир Кустурица / Политика

1 коментар

  1. Десимир каже:

    Напокон јасно и одмерено писање о болним темама. До овог текста сам био мишљења да се не треба мешати у сукоб насилног обостраног наметања својих стандарда између безушног запада и сировог ислама, али сам био заборавио колико ми значи када чујем диховитог човека. Хвала на подсећању…

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.