Милан Ружић

Шта је ово што се данас Србијом зове?

Каква је ово земља? Чија је ово земља? Где је она земља за коју смо веровали да смо њени становници? Где смо ово дошли? Шта се ово спрема? Где је ово?

Политика нам мозак попила, браћу посвађала, темеље извалила, главе поразбијала и границе испомерала. Власт нам је постала смисао живота, мерило успеха, једина црква, а фотеља врховно божанство. Идиоти су нам постали мудраци, а умни људи су одстрањени, јер ваљда ови који мисле да су паметнији сматрају да је умни човек исто што и умњак, па се мора извадити да не боли идиоте. Сексуалне су нам слободе постале важније од слободе за коју нам је народ гинуо и за њом од постања чезнуо. Мањине су постале већина. Ово је земља у којој је жута штампа постала нова библија, а библија новина чије уредништво мрзе сви.

Крв нам се осладила. Крв нас раздваја уместо да спаја. Крвавим ножевима се све потписује. Крвљу се плаћа свака реч, иако ниједној речи нико не придаје значај. Од речи не можеш живети, али од ње ћеш лако погинути. Крвави трагови за нама остају. Крв нам тече са свих извора и да бране правимо на рекама крви, имали бисмо струје за две вечности.

Паре су замениле памет, пушке су нове речи, бомбе су аргументи, обећања су постале лажи, истина је протерана са човечношћу и рат се сматра новим миром. Поделили смо се по свему, па и по ономе за шта нисмо ни знали да постоји. Сви смо у расулу и свако је сам за себе, па не види ни родитеље, ни браћу, ни сестре, а предака се одричемо, јер тек њима и за њих ништа учинили не бисмо. Што да чинимо нешто за некога ко је за нас дао све? Срамота је бити брат брату у овој земљи.

Смрт нам се увукла у државу, па се живи као да се цео живот мре. Стално смо гладни, а сви отегли трбушине. Вечно смо незадовољни, а осмех нам не силази са лица. Ништа нам не одговара, а ни за шта се не боримо. Све нас жуља, али тако нам је потаман. Историју поричемо, јер је ово доба поражених, па би било добро сврстати се на њихову страну. Стид смо одавно изгубили, па смо престали бити људи. Сахрањујемо живе, а мртве заборављамо. Подижемо бисте онима који их нису заслужили, а рушимо онима који су нас подигли на ноге.

Сви су у овој земљи познати, а нико не зна због чега. Свако је паметан, али нико да своју памет докаже. Више нам ништа бесплатно није занимљиво, јер се не може украсти. Завесе су навучене да други не виде шта радимо, а преко разноразних мрежа смо се оголили до краја и остали у њих ухваћени. Издајице су овенчане ордењем, а патриоте проглашене хушкачима.

Када греје – много је вруће, када пада киша – много је депресивно, када веје снег – блокирани смо, а када пада лишће – процвета шљам на телевизији. Уздигли се сви ниски, високи на темена попадали, огласили се неми, ојезичили тупави, добри се искварили, а кварни се погорили, сиромашни још осиромашили, а богати се добогатили. Верни се разуверили, замонашени се рашчинили, заклети заклетву погазили, кривци су помиловани, убице су амнестиране, злочинци су добротвори, великани заборављени и коров се расцветао.

Проклетство предака нам на сваку кућу удари, рука сваког брата постаде братоубилачка, сва нам вера ишчезну у доказивању, све душе остадоше на трњу кроз које смо се провлачили, све нам се заслуге оспорише, победе порекоше и злочини позлатише.

Висе обешени људи по гранама, а ветар их љуља и кроз те конопце свира химну неке непознате земље која се нашом чини. Све заспало, обневидело, повукло се, окрезавило, занемоћало, затупело, отупело.

Они које видимо, раскошно живе у својим мишјим рупама и хвале се слободом дарованом им уз окове. Ти људи су послушници свих господара, свирачи на сваком инструменту, црви у свакој јабуци, али носе некакву круну, какву-такву, па нека је и мишја, иако је од мачака дарована.

У овој земљи би сви да буду крунисане главе и да владају, иако не владају ни собом. Сви смо важни, нема небитних, нема сувишних, нема ситних, а када нас врабац са гране гледа, од мрава нас не разликује. Толики смо.

Шта је ово што се накотило? Шта је ово што се размилело и из септичких јама испузало? Шта је ово што се помамило и осилило? Шта је ово што мисли да је нешто? Шта је ово када није народ?

Шта је ово што се данас Србијом зове?

Милан Ружић

2 коментара

  1. Зоран Матијевић каже:

    Као коментар и допуна овог дивног текста нека буду речи Меше Селимовића о улизицама.
    „Улизице – то су за мене најгори људи на свијету, најштетнији, најпокваренији.
    Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сију страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси вјерни свакој држави, као курве невјерни сваком појединцу, најмање људи од свих људи.
    Док њих буде нема среће на свијету, јер ће уништити све што је истинска људска вриједност.“
    Ја лично мислим да је ово зло и дошло од улизица јер су сада власт, и то на нашу жалост дуго траје, зато нам се народ истањи, а великани заборавише.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.