Шта друго човек да уради, осим да се помоли?

Сва ова дрека и којекакве слутње које се појавише око Нове године, некако не успеше да ме заинтересују, па су ме чак и нервирале. Због тога сам хтео да Нову годину дочекам на некаквом удаљеном месту без свих оних гадости које поједине телевизије и локали сматрају квалитетним садржајем за новогодишњу ноћ. Тако се одлучих за Тару.

Milan RuzicМада, ово никако није текст о мом дочеку Нове године, већ о томе како је удаљавање од свих тих дневних сензација стварно драгоцено. Замислите само четири дана без телефона, вести, мејлова и томе слично. Тако сам, првог дана ове године, стојећи на видиковцу Бањска стена гледао Дрину и Перућац који испуњавају душу лепотом. Нема колона миграната, нема бомби, нема авиона, нема претњи, нема зле речи, нема „ми“ и „ви“, нема претећих погледа. Има само мира, тишине и пријатних климања главом од стране других посетилаца. Чинило се као да је ова година све то однела, прогутала, смрвила и да је сад опет све баш онако како треба бити.

Затим, бацих поглед преко Дрине. Тада се већ губи сваки дојам лепоте и опет се види онај рат и оно силно лудило. Некако човека тај призор врло брзо спусти тамо иако се налази ко зна колико стотина метара изнад. И опет, у мени проради оно чиме нас трују ко зна колико година, а то је сумња и туга. Без обзира што стојим на једном од најлепших места ова наше Србије, около почињу да узлећу најгори страхови. Некако се све претвори у велику карту света, па све рушевине кренуше поново у мојим очима да горе, а бесне хорде крвника да кољу и пале. Ено преко опет крваве Дрине већ стиже ко зна колико стотина хиљада невољника, а брану на Перућцу већ минирају некакви екстремисти. Претвори се цео хоризонт у ратно поље, а нама је горе дато седиште у првом реду на балкону. Шта тад човек да ради, осим да се помоли? Када са молитвом заврших, некако опет нестадоше сви ти ужаси и поново се нађох у оној нестварној тарској лепоти на оној литици, орловима над главом.

На Тари човек увек одмори душу, а кад га нападну вести данашњице, онда помаже молитва. Међутим, како се вратих са Таре и кренух да листам неке сајтове, налетех на информацију да неко поново предлаже да се укине веронаука у школама. И како остати миран на овакве идеје колико год човек одмарао главу и избегавао „новости“? Па ево мени првом иста та вера поможе онда на Бањској стени, а и ко зна колико још пута у животу. Иронији нема краја.

Не знам коме је пао на памет, ако је тај неко уопште има, овај предлог о укидању веронауке. Не знам и не интересује ме. Али, интересује ме где ћемо, ако и Бога, који једини од нас није дигао руке, прокажемо и отерамо у заборав? Помислите ли некад на то? Плаши ли вас помисао на то да ћете отерати Онога због којег постојите? Дрхтите ли можда кад помислите која је цена тога? Плачете ли због тога кад вас нико не гледа? По телевизији стално баханалије. По трговима само врућа ракија. На улицама страх од сваког корака. Зар нам онда није потребан Бог? Не могу да будем искључив као поједини, па ћу признати да постоји велики број људи који су честити и васпитани, али њих нећете виђати на тим местима. Њима су остали само домови културе, позоришта и цркве. Дакле, све оно што се полако затвара и гаси.

Нећу да позивам ни на какве протесте и не знам ни ја шта пошто то код нас одавно није уродило плодом. Не треба нам то. Али, ево прогутаћу на тренутак свој понос, па ћу вас молити да то не радите. Не терајте Бога. Не затирите мозгове. То нам је потребно. Из тога смо настали и то нас је одржало. Са ове наше Србије скините крст и онда то више није Србија. Скините га са грба, са цркава, са очију деце и шта ћемо онда? Крст је наш чувар, наш мир и наша глава. Куда ћемо без главе? И то о томе сад уочи Божића? Врло храбро од вас. Што се мене тиче, ја то никада не бих смео, а што је још важније, не бих ни хтео.

Још једном вас молим, у име свих оних који немају то где да кажу, немојте протеривати Бога. Протеривањем Њега, протераћете и себе и своју душу. Никоме то добра није донело, па неће ни нама. Дајте се у памет. Ту је излаз. Не оружје, не новац, не моћ, већ памет и Бог. Ако вам ове речи ишта значе, бићемо срећни. Док се дефинитивно не одлучи шта ће у Србији бити са Богом, па самим тим и са Србијом, ја ћу се помолити за вас и ваше душе, па макар ви ту моју молитву сматрали неважећом, јер изгледа да постоје људи који су умислили да и то подлеже овим нашим, земаљским законима.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.