Манојло Мањо Вукотић

СРПСКА ЈЕ И НАША

Читао сам јуче једног познатог београдског новинара, који је, расипајући “стилске метафоре” као конфете – цео скуп у Бањалуци, пре десетак дана, представио као циркус, Додика као америчког преваранта и тако се, у самозадовољству, отиснуо у обест. Када би поменуо неки сличан достојанствен скуп у Србији, последњих година, можда бих и рекао да је новинар. А колико је “јак” видео сам када је у једној ТВ емисији, доведен да поставља питања премијеру Вучићу, толико га “провоцирао” да је и овом било непријатно.

manojlo-vukoticПознати београдски аналитичар гостовао је на бијељинској телевизији и дуго, заморно дуго, “анализирао” прилике у Српској. Најмање двадесетак пута је рекао да “није упућен у тамошње прилике”, али је још више пута рекао: “Знам да Додика треба сменити”. Дуго већ амбициозан и ангажован – обелоданио је да ће се кандидовати за председника Србије!

Када се прочитају ти и слични склепани текстови или чују промукла и муцава телевизијска објашњења тих “аналитичара”, “зналаца”, “познавалаца”, професора, новинара о Српској, онда у гро плану засветли питање: шта и о чему причају и пишу?

Зашто то питање?

Једноставно: зато што су испразни, уопштени, баве се “геополитичком математиком”, кукавно враћају у ратна крвопролића и сукобе, окрећу своје пластичне возове на неким замишљеним шинама будућности.

Невероватна испразност. Нереалност. Незналаштво. Исполитизираност. Стручно фолирање.

Лако је приметити: ти људи не познају Републику Српску! Неки од њих, вероватно, никада тамо нису коракнули. Не познају ни географску карту, која се ломата, сужава и шири тако како је, после дугих ноћи, исцртана у америчкој ваздухопловној бази у Дејтону. Не знају ту елементарну ствар: важност Дејтона, значај стварања Републике Српске и да је то на крају крвавог рата – једина права српска победа!

Не знају ништа о поносу тог измученог народа, који чистије, искреније, оданије, верније, воли српство и Србију, него многобројне српске, властодржачке и опозиционе, бригаде у којима и они клопарају.

Не знају муке, сузе, пркос, отпор тих милион и неколико стотина хиљада који су се борили и боре се да би живели – на своме. Не знају ништа о узрастању тог српског ентитета, школовању, култури, универзитетима, путевима, мостовима…

Не знају да зуцну, на пример, да су у тој, са свих страна сабијеној, притиснутој, омеђеној Српској, ето, плате веће него у Србији, пензије веће него у Србији, инвестиције веће него у оном другом делу Босне…

Они одмеравају, одавде, из кабинета и салончића,ко је већи издајник или патриота у Српској, на којој су страни Младићев син или Караџићева ћерка, коме намигује Вучић и зашто се српски патријарх меша у њихову политику, зашто певају на митингу…

Ти воздигнути, надувани крајпуташи шарају по леопардовој кожи Српске и Србије. За хонораре, за свој престиж – натуцајући шта би било кад би било и шта би могло бити кад не може и кад може…

Тако се одвајала и подвајала Црна Гора – па је отишла.

Тако се потцењивало, запостављало и Косово – па је отишло, иако кажу да није.

Огромне, пресудне, заслуге за све ово има Београд.

Историја нам се понавља. Чак брутално.

Време је, јер су прошле две деценије од конституисања Републике Српске, да се београдски Срби, овдашњи српски Срби – од власти до новинара – озбиљније, преданије, топлије, поштеније, зналачкије, пријатељскије, братскије – односе према Српској.

Многи би је рушили. Они са стране. Али, и одавде. Њени темељи, њена зграда – кроз коју дувају многи ветрови – морају се очувати. Поткопавањем њених темеља поткопава се и ово што је остало од Србије.

Хоће ли и када то бити нова српска држава – далеко је то. Оставимо то. Не бунцајмо о томе. Још је мрак на овим просторима Балкана. Али, Српска је – реалност.

Престанимо са тим бесмисленим београдским, теразијским, вагањима и мерењима заслуга на граме, тим безљудим потцењивањем, том глобалистичком процењивању ко има веће ожиљке на лицу, том шегачењу са историјом, том потпиривању ватре на чијој је ко страни, том бесмисленом навијању за једну или другу страну…

Српска је најважнија. Маните политикантство.

Српска је најдража. Заборавите навијање.

Српску ваља одбранити. Памећу. Помоћи.

Престанимо у Београду да се маћехински и ноншалантно, супервизорски, надобудно и лидерски, односимо према Републици Српској. Према веома часном делу нашег народа у Српској.

Српска је наша срчана преткомора, без које би срце стално крварило и издисало.

Српска је део нашег иконостаса, наше порте, без које би звона тужно јецала, као и за косовским, немањићким, светињама.

Српска је – и наша.

Манојло Мањо Вукотић

3 коментара

  1. Драган Плакаловић каже:

    Поздрављам говор великим аплаузом.

  2. Зоран Матијевић каже:

    Господине Вукотићу,
    написали сте трезвен, реалан и родољубив текст.
    Камо лепе среће да га наши политичари и друге јавне личности прочитају и доживе као ја.

  3. Драган каже:

    Мањо Вукотић, у народу познат као црвени Мањо.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.