Баждарење полиграфа

Србијо, робијо!

Држава Србија свакога дана издваја по 20 евра за сваког од десет хиљада својих затвореника на издржавању казне. За исто толико својих научника, издваја по 15 евра дневно…

Годишњи буџет за културу Србије је 8,2 милијарди динара, за затворе – 8,6 милијарди, а за спорт  1,5 милијарди…

За реновирање и изградњу нових затвора, ове године Србија даје 796 милиона, а у Фонд за младе теланте 783 милиона…

Збиља, зар нам толико добро иде – да смо ”шире руке” према затвореницима, него према научницима и спортистима?

Где смо се, то, и чиме, ”просветлили” на ходочашћу ка Европској унији – када  смо брижнији према онима који крше, него према онима који стварају правне и моралне норме наше државе, подижу заставу и углед Србије на највише јарболе..?

”Ако држава не плати добро учитељицу данас, платиће десет полицајаца сутра!” – рекао је Џон Дјуи, амерички филозоф који је својим делима у доброј мери уобличио јавне моралне норме, образовање и социјалну политику прве половине прошлог века.

Нема се, ту, нешто ново додати или било шта одузети: применљиво је и у данашњој Србији, али обрнутом рачуницом: прерачунавањем буџета за науку и затворе, али ”уназад”, долазимо пред врата цитиране дефиниције!

Отворимо ли их – видећемо све више полицајаца у Србији (жандарми, саобраћајна полиција, специјалне јединице, комунална полиција, финансијска полиција, школски полицајци…) и видећемо све мање учитељица, наставника, професора, научника! Међу онима које гледамо, а све мање видимо, свакодневно је мање учитеља какве памте старије генерације: само их још љубав према професији одржава у послу, егзистенција је под великим знаком питања, а о стваралаштву и унапређењу струке – како и да говоримо…?

Како – када држава плаћа два полицајца, униформисаног и у цивилу, да ухвате и казне учитеља који није везао појас…?

Колико је поремећен систем вредности и земљи која се, пре неколико дана, хвали чињеницом да је ”на улице послала 700 полицајаца у цивилу да лове возаче који не везују појас у аутомобилу или телефонирају док возе”? Тај полицајац у цивилу неопажен треба да ”сними виновника” и јави униформисаном колеги да га заустави и казни!

Какву то поруку шаље држава својим грађанима?

Да се запитамо – ако у цивилу прате ко не везује појас, онда у цивилу прате и шта причамо, са ким се виђамо, шта мислимо, читамо ли неки предизборни плакат или га пљујемо..? Вире нам преко рамена – за кога гласамо?

Или је по среди нешто бизарно, колико и дневнице за полицајце од по 150 динара? Можда ни немају  за униформе, па зато раде у цивилном оделу?

Зашто и не би, када се затворска казна може служити и код куће, са наногицом?

Зашто да трошимо на научне установе, лабораторије, учионице… Могла би та господа да ради у својим кућама, у кухињама или гаражама! Чему реновирање судова – хајде да и судије суде код куће, у двевном боравку!

Овде се враћамо на почетак: све је више робијаша, јер држава све више ради један део свог посла, репресивни:  од 2005. до 2015. године број затвореника увећан је за 30 одсто. Сваке године имамо 800 затвореника више, број оних са наногицом се дуплира… Све је мање наде да нећемо морати да градимо нове затворе: ове године у ту сврху Србија издваја 796 милиона динара, догодине 1,1 милијарди, 2019.године – 1,38 милијарди…

Сада незаустављива прогресија множења полицајаца и криминалаца неће стати док се не вратимо оној учитељици: она будућег криминалца који не везује појас, па га јури полиција у цивилу – треба да, док је мали, научи да је везивање појаса у аутомобилу исто што и ходање на две ноге, дисање, исто што и рећи ”добар дан”…

И за то треба да буде добро плаћена, јер наше дете учи нешто што га ми нисмо или нећемо да научимо.

Упоредо, уместо у нове затворе – држава треба да улаже у мале спортске сале и да плаћа тренере који ће спорту учити младе пре него постану криминалци. А често то постану и јер ”изневере” родитеље који скупо плаћају њихове тренинге којима се постаје Новак Ђоковић или Никола Јокић, татина и мамина инвестиција у своју будућност, а њима је била жеља да постану Немања Радуловић!

Помози, државо, сиромашној деци да се баве спортом без плаћања, као што је било када се овде заметнула клица успеха у свим спортовима.

Зашто?

Зато што ЕУ не шаље своје комисије да проверавају стање у научним установама, школама и спорту, него у затворима! Њих интересује однос државе према људима који су постали криминалци, а нас би требало да интересује – шта држава ради да ови који нису – не  постану криминалци.

А то, да развијамо науку и школујемо људе који ће остати овде, то ЕУ не интересује: њима су потребни наши људи са факултетским знањем, потребан им је што ефикаснији полицијски и правни систем у Србији, са што више затвора за наше криминалце који њима тек нису потребни, ни на слободи на њиховој територији, ни у њиховим затворима…

А нешколовани или недовољно школовани, а поштени Срби, они који везују појас због себе, а не због полицајаца у цивилу и у униформама, они су више него добродошли као јефтина и послушна радна снага у оним светским фабрикама за ”плетење” аутомобилских каблова…

Радоје Андрић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.