Словен није Немац

Чувени немачки новинар Јакуб Аугштајн пише ових дана како се Матијас Плацек – бивши премијер Бранденбурга и некадашња велика нада немачких социјалдемократа коме су прорицали канцеларску каријеру – уписао у клуб оних који „разумеју Путина”, а што је данас у Немачкој и на Западу највећи грех. Плацек је, наиме, изјавио како руску анексију Крима ваља накнадно ускладити с међународним правом тако да буде прихватљива за све. Аугштајнов глас подршке Плацеку у Немачкој је, наравно, глас вапијућег у пустињи. Огромна већина политичара и медија острвила се на заговорника „политике повлађивања” оптуживши га – у већ уобичајеној аналогији – за оптирање за „нови Минхенски споразум” односно за понављање грешке Енглеске и Француске (оличених у Чембрлену и Даладјеу) из 1938. године у Минхену када су Хитлеру признали право на Судетску област.

muahrem bazduljКључни део ове аналогије јестe, наравно, онај којим се сугерише како је Путин нови Хитлер. На валу тог поређења јашу већ месецима бројни европски и амерички политичари и публицисти. Инокосни гласови – попут Аугштајновог или Плацековог – готово да се могу набројати на прсте једне руке. Одјеци ове дебате стижу и на наше стране. Тако је, рецимо, Игор Мандић изјавом да му је „Путин симпатија” хрватске државотворце наједио и више него оценом да је Добрица Ћосић већи од Крлеже. (Сличну изјаву о Путину дао је два месеца раније и Душко Вујошевић: „Мислим да је вратио достојанство Русима и Словенима и његов сам фан!”) Поставља се питање: зашто је за многе толико узнемирујућа чињеница да неко кога не могу олако отписати као мрачњака и националисту симпатише Путина и сматра се његовим фаном?

Фолкер Рије, немачки министар одбране из времена бомбардовања СР Југославије, који је пре само четири године позивао Русију да се придружи НАТО-у, сада тврди да „не зна никога на свету ко жели да усвоји руски систем”. Аугштајн то луцидно коментарише: „Ту проговара западњачка надутост. Што је Запад арогантнији, самоуверенији, незаинтересованији, то је исмејани руски систем привлачнији за оне на европској маргини. Тако нам и треба, када су нам Бугари лењивици који паразитирају на нашој социјалној помоћи.” Аугштајн је, наравно, у праву, али чини се да не иде довољно далеко. Путина је, наиме, могуће симпатисати и без жеље да се усвоји „руски систем”.

Таксиста који ме недавно у рано јутро возио на Сурчин, у колима је слушао Радио Глас Русије и имао је потребу да ми каже како исти информативни програм слуша сваког јутра и како једино њима верује. Монолог је иначе био жанровски: ред критике владајуће политике, ред носталгије по принципу како нам је некад свима било боље, ред надања да ће деци и унуцима опет бити добро. Своју пројекцију наде у бољу будућност таксиста ипак види у ЕУ: у могућности да се студира у Берлину, ради у Бечу, летује на Сардинији или на Ибици. Рачуна ипак да такво што неће морати да се плати издајом Русије, увођењем санкција, непријатељством према „мајци свог племена”.

У свакој српској политици према Русији ваља водити рачуна о том сентименту. Изворно је тај сентимент пан(јужно)славенски. Нема ниједног српског писца који је о Русији писао тако лепо, понесено и узвишено као што су то радили Мирослав Крлежа и Тин Ујевић. Потврђују то силне Крлежине партитуре о Јурају Крижанићу, као и сугестивна Ујевићева песма „Русији Русија”, први пут објављена у „Забавнику”, на Крфу 1918. године. Пева ту Ујевић: „Мајко свом племену какву ја сам снио / у бујне вечери и предзорја врућа, владај нашим грчем, крвава Русијо, / царуј душом нашом, Велика Будућа; / јер ако се руши камен са камена, / и ако твој дворац понире стубоком, / још се чува жижак светога пламена, / као бисер тајне, у срцу дубоком. / (…) Не сувишна плача за блаженим одром/ (мојих тајних суза вишњи бог је јемац), / но молитва срца овом Своду модром: / уздах, клетву тежак: Славен није Нијемац!”

То да Словен није Немац наоко је тек банална истина. На други поглед, то понеком можда може да зазвучи и антинемачки. А заправо није тако. Европе нема без Словена и без Немаца (као што Југославије нема без Срба и Хрвата, додао би неко). Са свешћу да Словен није Немац (и да Немац није Словен) почиње могућност равноправне сарадње Словена и Немаца, почиње оно за шта се у последње време залаже неколико истакнутих фигура у немачком јавном животу, укључујући Аугштајна и Плацека, почиње разумевање чињенице да интереси Запада нису једини интереси који су у глобалној политици унапред задати и аксиоматски. Изневеравање низа договора са СССР-ом и Русијом од краја осамдесетих и током деведесетих година прошлог столећа, волунтаристичка и арбитрарна одлука да се случај Косова прогласи случајем суи генерис и цели низ кратковидих и надмених одлука, довели су Запад до тачке да сваку руску легитимну одбрану својих интереса проглашава фашизмом и агресијом. Разумевање простих геополитичких законитости не представља нужно позив за прихватање „руског система”. Рационални гласови се, међутим, покушавају пригушити агресијом. (Аугштајн је поново луцидно прецизан: „Ако руског председника у прве три секунде разговора не назовете светским злочинцем, постајете одговорни за анексију Крима и руске антигеј законе. Врла нова форма јавног испитивања личних уверења.”) Телеграфски говорећи: права проевропска политика није и не треба да буде антируска, ни из немачке, ни из српске перспективе.

(објављено у Политици 27.11.2014.)

Мухарем Баздуљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.