Милан Ружић

Разграничење

Видим да је све више присутна идеја о разграничењу, а и сам термин нас је залудео од онда када су га први пут искористили. Ево, и ја сам за разграничење, али друге врсте. За оно сам разграничење којим бисмо видели шта је остало и где је граница између Србије и Срба. Много је данас Срба који Србију мрзе и поричу да су оно што су и да су рођени тамо где јесу.

Прво да видимо коме припадају злочини, коме мучеништво, коме меци у телу, а коме венци на челу. Да разграничимо мученике од мучитеља, Србе од несрба, искрене од плаћених патриота, националисте од нациста, Милошевића од Хитлера и све остало што се без икаквог смисла доводи у везу која не постоји и која је одраз лудости или безобразлука.

Да се разграниче култура и некултура, пошто су срасле и носе маске једна друге. Онда нам остаје да разграничимо пријатеље од непријатеља, амбасадоре од подривача и шпијуна, убице од убијених, логоре од фабрика, паметне од глупих, ријалитије од реалности и речи од дела.

После тога би било добро разграничити државу и покрајину, покрадене и лопове, уметнике и будале, тираже и квалитет, латиницу и ћирилицу и молбе и наредбе.

Ваљало би разграничити шта је клечање, а шта поносно држање, шта је добро, а шта лоше, шта је наше, а шта њихово, шта је небо, а шта је земља, шта је живот, а шта смрт и шта је кредит, а шта ропство.

Кад све ово разграничимо, неће остати никаква сумња у оно ко је шта и шта је чије.

После свих разграничења, мени ће остати једно, и то могу да гарантујем, а то је да сам Србин и да су Косово и Метохија моја колевка и одговор на питање ко сам и шта сам.

Да Свети Сава не би рођен, да Ћирило и Методије не радише, да Лазар не поведе све у бој, да Гаврило не испали метке, да војска не пређе Албанију, да не победисмо, да не би Другог светског рата, да Андрић не написа све што је написао, да Његош певањем не откључа васељену, да Вук не уради шта је урадио, да Јефимија не извезе вез, да Душан Силни не зађе онолико, да није било монархије, да није било рата у Босни, да није било бомбардовања, да није било погрома на Косову, па да није ни Косова, да није Тесле, да није Ћопићевих украса детињства, да не би Исидоре, да није било Меше, да се не роди Миланковић, да не би Дучићевих бисера, да није грба – не би било ни Србије, а ни мене овако поносног на све наведено и ненаведено, разграниченог и заинаћеног у намери да будем оно што сам, а то је Србин.

А да ја не бих био Србин и окренуо страну, потребно је да нико од горенаведених није урадио оно што је урадио или да устане из гроба и све порекне, што је, сложићете се, немогуће.

Због тога разграничење морамо започети изнутра, па кад се одвоји жито од кукоља и кад видимо да не можемо сејати камен, а онда очекивати да жањемо пшеницу, схватићемо да не можемо ни сећи како бисмо саставили целину.

Ко год ово схвати као став везан за политику, а не за национални идентитет и сопство, тај мора да разграничи политику од живота, мишљење од опредељења и главу од задњице.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.