Први пут с оцем на суђење

  • Поука, ако је има: нема вајде ни хаира од тужакања пред Међународним судом правде. Озбиљне државе своје проблеме решавају билатерално, изван судских дворана

Међународни суд правде, (енглески назив International Court of Justice) институција која је основан 1945, а почео је са радом годину дана касније. Основан је повељом Уједињених нација потписаном у Сан Франциску. Повељу је изворно потписало педесет земаља, међу којима је била и (тадашња) Демократска Федеративна Југославија, која ће наредне године постати ФНРЈ, а 1963. СФРЈ.

muahrem bazduljНа службеном сајту МСП могуће је пронаћи списак свих случајева икад покренутих пред овим судом као и све пресуде које су досад донесене. Ако сте докони, то може да буде згодна занимација: истраживање, хоћу рећи, око чега су се све спориле земље чланице УН у претходних седамдесетак година. Нико никада није никога тужио за геноцид све док Босна и Херцеговина није за геноцид тужила (тадашњу) СР Југославију. И нико никада није поново урадио исту ту ствар док Република Хрватска није тужила за геноцид (тадашњу) СР Југославију, односно, док јој се није узвратило противтужбом.

Генерално се државе тужакају око баналнијих ствари. Ономад су, рецимо, почетком седамдесетих година прошлог века Аустралија и Нови Зеланд тужили Француску због нуклеарних проба у близини њихових територија. Осамдесетих су се пак Мали и Буркина Фасо спорили око граница. Деведесетих су се око граница на мору закачили Гвинеја Бисао и Сенегал.

Док год је постојала социјалистичка Југославија, ње у хронологији Међународног суда правде нема нигде. Нити је Југославија некога тужила, нити је њу неко тужио. Чим се Југославија распала, међутим, државе настале њеним распадом као да су се претплатиле на услуге МСП-а. Поменули смо већ спорове Босне и Херцеговине и Хрватске против СР Југославије, односно Србије против Хрватске, но, пред МСП је, такође, стигао и спор Македоније и Грчке око имена, као и захтев Србије за изјашњавање о легалности проглашавања независности Косова. Не треба заборавити ни тужбу СР Југославије односно Србије и Црне Горе по питању легалности употребе силе против чланица НАТО савеза које су учествовале у бомбардовању 1999. (Сједињених Америчких Држава, Белгије, Канаде, Француске, Немачке, Италије, Холандије, Португалије, Шпаније, Велике Британије). Међународни суд правде је, дакле, постојао скоро пола века без југословенског активног учешћа, а онда су у само деценију, две, Јужни Словени наврли да им МСП да за право у разним њиховим проблематичним ситуацијама.

Има нечег индикативног у тој судској помами. Почела је, дакле, 1993. године кад је Босна и Херцеговина тужила СР Југославију за геноцид. Те године рат је беснео пуном снагом, а Сарајево је од пролећа 1992. било под опсадом. Из перспективе Сарајева, тужба је била потез очајника, готово па признање ратног пораза. Исте те године Филип Кауфман је снимио филм „Излазеће сунце” у коме Џон Конор, лик кога тумачи Шон Конери, стручњак за далекоисточне филозофије те карате и друге борилачке вештине, на једном месту каже: „Ако користиш силу, значи да си већ изгубио.” Обраћање Међународном суду правде представља заправо знак слабости, као кад дете тражи заштиту од учитељице или родитеља. И тужба СР Југославије против чланица НАТО-а и тражење мишљења по питању независности Косова и тужба Македоније против Грчке око имена, увек су били и доказ немоћи да се ефикасно реагује у датим ситуацијама.

У том смислу су понешто друкчије једино тужба Хрватске против СР Југославије и српска реактивна противтужба. Најпре, Хрватска је СР Југославију тужила 2. јула 1999. године, непуних месец дана након Кумановског споразума, кад јој од СР Југославије дефинитивно није претила никаква опасност. Хрватска је, наиме, поднела тужбу у време кад је већ била ратни победник. Наравно, тамошња патриотска реторика то је прогласила судским походом на историјску истину. Но, јасно је да је прави циљ био да се покуша искористити тадашњи незавидан положај СР Југославије у међународној заједници, након што је и Милошевић већ био оптужен за ратне злочине, и ушићарити шта се може. Исход је, међутим, био пораз. Трезвенији коментатори у Хрватској ових дана пишу о узалудном трошењу 28 милиона куна (више од три и по милиона евра) за процес у коме се унапред знало какав ће му бити резултат. Уместо да су се тим новцем градиле школе и обнављале куће, он је отишао у џепове енглеских адвоката, пишу хрватски медији. И мада је српска противтужба била реакција на хрватску, поставља се питање колико је имало смисла истрајавати на њој након што се видело да неће бити успешна као оружје у евентуалној вансудској нагодби, односно, навођењу Хрватске да своју тужбу повуче.

Поука, ако је има: нема вајде ни хаира од тужакања пред Међународним судом правде. Озбиљне државе своје проблеме решавају билатерално, изван судских дворана. Свим земљама насталим распадом СФРЈ треба пожелети срећу да у будућности буду налик на Југославију барем по томе што никога неће да туже Међународном суду правде, као и по томе да нико неће да тужи њих.

Мухарем Баздуљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.