Зоран Шапоњић

Пред Богом, причајући са птицама и облацима…

Журио сам ономад на Крстату оморику. Зором, док се Сунце још није било ни промолило иза Лединка на коме почивају моји преци. Да слушам птице, да гледам како се њишу врхови крстатих оморика, и да слушам шум ветра. Да ухватим који зрачак светла и да никог не гледам и никога не слушам. Мислио да сам онај стари, какав сам некад био. Журио ономад и нисам стигао.

Zoran SaponjicУспут сам видео да ми је срце празно. Некад сам на Крстатој оморици причао са ветром, сад више не умем. Појела ме празнина свакодневице. Не знам више ни шта ми птице говоре, а оне се, као некад распричале по гранама.

Да ли ме ово Господ у сред Великог поста ставља на још једно искушење, или више никад нећу наћи себе? Је ли ми се срце за свагда охладило? А оне танке нити које су некад трепериле на сваки дашак ветра сад одебљале па их ни олуја не затресе? Јесу ли она времена кад сам на сену лежао на Равни, гледао у облаке како плове по ледено хладном небу и досањао Сибир, заувек прошла? И, хоће ли икада више пасти онако млака киша, као оног дана кад сам бос ходао сокаком мог детињства и у једној барици видео како се отворило небо.

Како то, па јутрос не могу да прочитам шта ми веле облаци изнад Крстате оморике? А они плове на исток и не застају, ни да ме погледају. А изнад њих плаво небо, дубоко и бистро. Само што ја не могу више да му се загледам у дубину. Некад бих пред таквом сликом заплакао, тражио у облацима слике жутих донских степа, крилатих коња и анђела, а данас ми душа отупела. Опустела.

Шта би ово са мном? А некад сам умео да прочитам причу у капи јутарње росе на врху травке, горе на Дебелом брду. Да се сит изразговарам са праменом магле кад се дигне из Камаљског потока, да у зраку сунца кад се сломи у пахуљи у ледено јутро на сред Совришта осетим три товара радости и среће… И да у дашку леденог северца, кад дуне са Муртенице видим Григорија Мелехова и његове козаке како на коњима, са исуканим сабљама јуре донском степом којом олуја ваља мећаву…

Запиштала ми душа ономад у зору на Крстатој оморици. Сво јутро певале ми птице, ја их чуо али их нисам разумео. Залуд ми нешто причале. Појела ме празнина. Можда их више, њих птице и облаке, не разумем зато што их одавно нисам слушао ни гледао. А они били на Крстатој оморици свако јутро, само што мене није било.

Ја тражио срећу по белом свету. Веровао људима.

Док сам ономад седео под омориком, у трену, дошла ми мисао – што ли ме Бог доведе јутрос на Крстату оморику? Можда зато што ме воли и што ме још није оставио. Да ме опомене још једном, по ко зна који пут покуша да ме врати у своје крило. Да ме поново научи да причам са птицама и облацима. И да ми искрпи ово мало душе што ми је остало.

Грешна ми душа у Бога. Знам. Ставио ме у рај, и рај у мене, ја рај одбацио. Однео ме живот. Кренуо да га тражим тамо где га нема нити ће га икада бити. Заборавио био једном да је само Бог живот и да сам Богу увек најближи био на Крстатој оморици. Тамо где су небеса најдубља и најближа и одакле се најдаље види.

Кад се у глави роје хиљаде мисли, ни једна није јасна. Велика је љубав и велика је сила Господња. Дао ми ономад, на Крстатој оморици, да на тренутак разбистрим мисли. Да схватим. Како ми је живот појео душу и, како сам заборавио да причам са ветром. Док сам причао са људима.

Сваки пост донесе искушење. Велики пост највећа. Мени грешна душа у Бога. Грешан и бедан, молио сам ономад Господа на Крстатој оморици да ми да, да се само још једном изразговарам са птицама и облацима. И да видим колико је небо дубоко, и да још једном падне онако млака киша. И да само још једном, као некад давно, уочи Богојављења чекам да се у поноћ отворе небеса… И да опет онако искрено верујем.

И, заплакао сам ономад на Крстатој оморици, сам пред Господом.

Празне душе. Грешан…

Зоран Шапоњић

2 коментара

  1. Миодраг каже:

    Мој добри Зоране, кад смо били млађи и присутнији на “Крстастим оморикама“ и чула наша су била отворенија, видели смо, чули смо, мирисали смо на даљину.
    Не само птице и стене су нам говориле …

    али још смо живи и жива је душа наша, јер не би ти овако писао да није још жива и Бога жељна душа Зоранова…

  2. Зоран Матијевић каже:

    Благо теби Зоки, суза ти је потекла, још душе у теби има и није отупела.
    А ја Зоки хтедох заплакати, души олакшати али сузе не потекоше, па се сетих шта су наши стари говорили „ТЕШКО ОКУ ИЗ КОГА СУЗА НЕ ПОТЕЧЕ“.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.