Милан Ружић

Понекад се смејем нашој невољи

Причају ми многи о много чему, а мени смешно. Један се нашао сиромах па ми приповеда шта се све дешавало са његовом породицом. Деда му је погинуо у Првом светском рату, отац у Другом, а брат у оном скоријем. Жена га је оставила јер превише пије, а деца га се и не сећају јер су била исувише млада кад су га напустила са мајком. Показује он мени њихове слике намочене сузама, а ја бих се смејао, Бога питај коме, чему и зашто.

Milan RuzicЈедна девојка једног давног лета ми је причала причу о својој неоствареној љубави и томе како се сад мучи и надничи само да би мајку и себе прехранила. Каже да се тај њен смуцао са сваком другом, а њој долазио увече да је туче, али га је сиротица волела. Показала ми је сваки ожиљак на свом телу скривен он био или не. Гледам је и жалим, а смејао бих се, Бога питај коме, чему и зашто.

Дошао ми комшија једног дана сав уплакан и разбарушен, а иначе сређен и уредно очешљан човек. Каже да су му отели ћерку, а он сиромах не зна где да оде да је тражи. Није сигуран коме да се обрати и шта да каже кад ништа о тој отмици не зна. Кад би бар знао да ће га неко, као у филму, назвати и тражити откуп лакше би му било иако зна да пара нема ни за храну, а не за откуп. Ухватио ме за рамена, плаче и нариче, а ја бих се смејао, Бога питај коме, чему и зашто.

Отпустили ми и ујака са посла јер су мислили да нешто мути, а он човек поштен и препоштен, па ми је и логично да први настрада. Клео је Бога, сунце, цркву, веру, поштење, земљу, колевку, мајку, оца, васпитање, а онда је откључао фиоку и узео пиштољ. Рекао ми је да иде да побије све оне који су заслужни за губитак његовог радног места. Напукла поштењачина је гора од сваког лудог преваранта, па би се ваљало забринути шта он сад у растројству може урадити. Укућани ме наговарају да дигнем слушалицу и позовем полицију, а ја не бих то, већ бих се смејао, Бога питај коме, чему и зашто.

На једном скупу посвећеном војницима палим за слободу Србије, сви спремише тугаљиве говоре о томе како је то била велика жртва и како једва опстасмо као народ. Почеше о силованим женама, прекланим вратовима и убијаној деци. Сви згрожени, огорчени и сикћу од беса, а ја бих се смејао, Бога питај коме, чему и зашто.

На повратку кући са тог скупа, крену да грми и да сипа киша. Нисам журио ни сам не знам због чега. У једном тренутку дрмну гром у једно дрво испред мене и оно крену да пада баш на страну на којој сам ја био. Паде грдосија и једна од грана ме закачи по рамену ишчашивши га. Вриште људи из околних зграда, вриште не знајући шта се са мном десило, дозивају полицију и комшилук, а нико не сме да изађе. Крену и даље претећи да грми, па се и вриска појача кад затуче гром опет негде у близини, а ја лежим са граном на руци и једва се уздржавам да не почнем да се смејем, Бога питај коме, чему и зашто.

Прошло је неко време од тада и сад ни сам не знам чему бих се то смејао, али тако ми је дошло. Можда је то мој начин да се испразним и исплачем. Што би рекао велики Меша: „Сузе ми теку од смијеха, а ако престанем да се смијем, остаће само сузе.“ Слушам све невоље овог нашег народа и смејао бих се, Бога питај коме, чему и зашто. Можда се смејем јер сам зао, а можда се то из мене и уместо мене смеје мој одбрамбени механизам јер би сузама он поништио своје постојање.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.