Мирослав Лазански

Нема Тита, смета Мита

У Србији никада није досадно, душебрижника на све теме и на све стране. Ето сада су скочили, праве анализе шта значи постројена јединица Министарства унутрашњих послова Србије на свечаном дочеку шефа руске обавештајне заједнице Николајa Патрушева. Да ли је то неко ново приближавање Србије Русији, зашто таквог дочека није било приликом претходне посете господина Патрушева? И зашто полиција има црвене акслбендере на униформама, а војска Србије има жуте, тј. златне? Да није можда, не дај боже, министар Небојша Стефановић више склон „црвенима”? Или то Србија на тај начин шаље дискретне поруке Бриселу и Вашингтону? Не знам, можда и шаље, а можда душебрижници мисле да је требало да постројимо неколико полицајаца из кварта, са Новог Београда: Миту, Жику, Перу и Ђоку… Онако у похабаним униформама и у ципелама које се распадају. С подигнутим пендрецима под углом од 45 степени у знак свечаног поздрава. Мушки би то изгледало.

Miroslav LazanskiПретпостављам да душебрижници сада, на основу ТВ снимка, пребројавају и број припадника Министарства унутрашњих послова Србије, који су били постројени на свечаном дочеку господина Патрушева, јер бројке свашта говоре. Можда се пребројава и број чланова оркестра, јер се на темељу броја дувача, гудача и бубњара може закључити целокупна борбена готовост Министарства унутрашњих послова државе Србије. Тако је мени својевремено, на почетку новинарске каријере у „Полету”, рекао један од официра ЈНА задужен за штампу у команди Пете војне области у Загребу када сам га запитао колико је људи запослено у оркестру те војне области. Е нећеш мајци да знаш колико дувача и гудача ми имамо. Угрожаваш безбедност СФРЈ. Године су пролазиле па сам са тугом у очима и болом у срцу спознао да су од комуниста гори само антикомунисти. Посуђен закључак. Од Триглава до Вардара. Зато смо и пропали.

Кажу душебрижници опште праксе да строго морамо да водимо рачуна о нивоима посете иностраних гостију, да се протокол мора тога стриктно држати. Слажем се, али се нешто питам да ли су наши домаћини на Западу, после 1991. године, водили рачуна о нивоима посета наших политичара и државника када су долазили у западне престонице? Када је Тито долазио у Вашингтон, онда је Џон Кенеди слао по њега у ваздухопловну базу Ендрјус председнички хеликоптер да га довезе на травњак испред Беле куће. Хеликоптер слеће, Тито излази, чекају га Кенеди и Жаклина, на травњаку је постављен бели плато са микрофонима и грбовима СФРЈ и САД. Одјекују почасни плотуни из артиљеријских оруђа, постројена су и сва четири вида америчких оружаних снага: Копнена војска, Морнарица, Ваздухопловство, Маринци и Обалска стража. Када је Тито „Галебом” почетком педесетих година ишао у посету Великој Британији на гату у Лондону чекао га је Винстон Черчил и британска краљица Елизабета Друга. И одред британске ратне морнарице. За време пловидбе „Галеба” водама Средоземља у свечаној пратњи биле су две британске крстарице и носач авиона. Како смо то брзо заборавили. А наши политичари када иду у службене посете Западу пристају да их примају заменици помоћникових помоћника. Нигде свечаног строја свих видова оружаних снага, нигде почасних плотуна, нигде свечаних платоа, беспрекорно ошишаних маринаца и зелених травњака. Чуо сам да су неке наше државнике из ДОС-а уводили у Белу кућу кроз подрум и оне помоћне просторије где 24 сата бораве дежурне и стално акредитоване новинарске екипе. Па скочи долар, или падне јен, ето ти га министар финансија САД мора пред новинаре. У пет сати ујутро. Или неки зликовци премлате у неком кафићу у Европи неколико америчких маринаца. Хоп, ето ти га помоћник заменика за Европу и Евроазију да пружи објашњење новинарима. И онда хоп господо, сачекајте да прво прође делегација из Србије. Ма није важно, јер кажу да је протокол само форма. Можда, али у дипломатији је протокол заправо и суштина. Уз реципроцитет, који је библија модерне дипломатије. Наравно, ако та дипломатија уопште претендује на уважавање ње и државе коју представља.

Шта да радимо, нема „Галеба”, нема Тита, а сада смета и Mита. У свечаној полицијској униформи.

А војна тајна о којој сам говорио пре неко вече на РТС-у? Ма то је обична Платформа за контакте са представницима америчке војне обавештајне службе, ДИА. „Платформица” под кодном шифром „Континентал”, са пет великих поглавља, донета у Београду 15. октобра 1997. Документ, који нигде није био заведен и чуван је у највећој тајности. Документ о којем појма тада нису имали ни Слободан Милошевић, ни Врховни савет одбране СРЈ. Документ којим Америма дозвољавамо увид у организацију Службе безбедности у војсци, али и многе друге „стварчице”, а за узврат они ће нама открити њихову организацију. Пошто ћемо ми, наравно, напасти Тексас или Калифорнију. И све договорено са шефом ДИА генералом П. М. Хјузом у првој половини 1997. Претходно је контакт остварила СДБ Србије.

Још смо добро и прошли…

Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.