Милан Ружић

Ја немам таленат

После четири године неукључивања телевизора, морао сам то учинити једном приликом када су ми дошли гости. Оно што сам тада видео, нисам могао прећутати. Толико се накотило тих талент шоуова, да човек од њих не може међу 150 програма наћи иједан да је растерећен тога.

У њима, добио сам утисак, учествује цела Србија, а што је најгоре, претежно деца. Певају сви као да живе у бајци, а не у трагедији. Велики је ударац на једну нацију када се најмлађи, дакле носиоци будућих полета, а у овом случају и неопходног преображаја, доведу на ступањ да њихов живот има смисла само ако су познати. Неко им је рекао да се познат постаје, не више ни преко ноћи, него преко само једног појављивања на телевизији. И што је најгоре, нису их лагали! Србија никада није имала више познатих, читајте медијски експонираних, а да су мање учинили за ту своју славу.

Нешто су отпевали, нешто се скинуло, нешто се показало, некога су преварили, некога су поткупили, преко неких веза се нађоше на екранима, али ништа нас не могу научити. Односно, могу оне који знају да размишљају тако што те програме треба приказивати као нешто што ће нам показати какви не треба да будемо. Нажалост, сасвим је обратно.

Стасава читава генерација Срба, част изузецима којих увек има, за коју су слава, новац, мишићи и задњице мерило свега. Ти људи су познати по томе што имају новца и на мишиће мисле и говоре, често ми се чини, баш кроз ту задњицу.

Пуна је Србија некаквих Аца, Маца и Јеца који својом бахатошћу и неталентом инспиришу младе да постану исти такви, само још гори, јер је конкуренција велика.

Не мора да чуди то што су се будале дохватиле микрофона, идиоти стали у ред испред телевизијских студија, имбецили се увукли у којекакве ријалитије, јер се на томе ради одавно.

Они својим неталентом стичу репутацију талентованих, својом глупошћу се квалификују за интелектуалне „елите“, својим раскалашјем се препоручују као високоморалне особе, своје срамне биографије претварају у славне аутобиографске књиге блокирајући сајмове књига.

У жиријима такмичења која за циљ имају да изнедре још више идиота налазе се већ претходно доказане идиотске величине. Њих конкуренција не брине. Ови млађи се тек морају доказати својим глупостима, а то им неће бити лако с обзиром на оно што је већ урађено и створено.

Какав је то народ који толико баштини идиоте? Који то људи пристају на то да на својим екранима губе дане гледајући пробисвете који се опијају, дрогирају и лоше раде оно по чему су познати?

Највећа комедија у свој овој трагедији јесте када видите да се те емисије за откривање талената схватају смртно озбиљно. Ту је тај жири који никада ни по чему не би одлучивао да га нису ту поставили, али су његови чланови сурови и одједном су професионалци који иза себе немају ништа урађено. Буде у тим емисијама брдо суза, свађа и напетости, а због чега? Због тога да би се одлучило ко је следећи велики идиот који ће се са телевизијских екрана олакшавати на овај напаћени народ.

Где су они заиста паметни људи, најчешће је питање медија кроз које се понекад провуче и понека паметна реч! Одговор на то није онај да су интелектуалци ућутали. Нису! Погледајте на интернету. Тих говора је много, али они од толике глупости не долазе до ушију Срба. Глупост је заносна, исплатива и примамљивија, јер је бити глуп доста лакше него бити паметан. Онај паметнији део нашег народа се повукао у књиге и у свој рад, најчешће неплаћени. Пристали су на све услове који су им се наметнули само да не би били део ове српске фарсе на телевизијским екранима. И шта би паметан човек радио да се појави на тим телевизијама? Зашто би он тамо имао своје место? Зашто паметне увлачити у глупост?

Да видим било кога од тих „познатих“ о којима говорим, не да се не бих сликао са њима или им тражио аутограм, како то људи обично чине, већ бих их само игнорисао, јер знам да их то највише боли. Што више игнорисања, то су већи ударци на ту некрст која опседа наше домове путем телевизије.

После све ове муке при писању овог текста, одох сад у парк да изгрлим Андрића, Његоша и Црњанског, јер да није њих и њиховог дела, шта би паметан човек у оваквој Србији чинио?

Милан Ружић

1 коментар

  1. Зоран Матијевић каже:

    Често себи постављам питање „Да ли само око себе видим завере и неправду, да ли је то баш све тако?“
    На моју жалост (а и свих), када се осврнем око себе и погледам истини у очи схватим да све чега се плашим јесте ружна истина. Прво са наметнутом реформом образовања, уништише образовање, а сада наметањем риалити програма хоће да нам и културу затру и од нас направе тупасту флуидну масу коју лако могу обликовати према њиховим потребама и интересима.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.