Мухарем Баздуљ

Корак напред, натраг два

На почетку двадесет и првог века јужнословенски народи су се нашли на истом месту на ком су били и на почетку деветнаестог.

muahrem bazduljУ једном од кључних дијалога целокупног Андрићевог опуса, два школска друга: Тома Галус и Фехим Бахтијаревић, једне летње вечери 1913. године, у Вишеграду, крај ћуприје, расправљају о властитој будућности и будућности своје земље и свог народа. Дивећи се величанственом мосту Галус се диви и његовом градитељу Мехмед-паши Соколовићу и вели како он није ни први ни последњи човек наше крви који се истакао служећи туђе царство и како је на стотине наших државника, војсковођа и уметника служило Цариград, Беч, Рим и Москву, те закључује: „Смисао нашег народног уједињења у једну велику и моћну, модерну националну државу и јесте у томе што ће тада наше снаге остајати у земљи и развијати се ту и давати свој допринос општој култури под нашим именом, а не из туђинских центара.” Бахтијаревић је помало скептичан према Галусовом заносу па га пита мисли ли он да су ти „центри“ настали случајно и да се могу стварати нови, по жељи, кад ко хоће и где ко хоће?

Добра књижевност је она коју вреди поново читати. Просечан Андрићев читалац од пре пола века, рецимо, био је склон да мисли како је Галус био у праву, док се просечном читаоцу данас скоро нужно чини да је у праву био Бахтијаревић. Фиктивни Галус и његови стварни саборци од Београда су били створили нови „центар“ важан током највећег дела двадесетог века у глобалним оквирима, „центар“ који је самим тим важном чинио и сопствену периферију.

То што је током 2014. цео свет обележавао стоту годишњицу Сарајевског атентата утицало је на бројне медије да се баве сличностима између данашњег света и оног из 1914, односно из времена уочи Првог светског рата. Има ту простора за занимљиве аналогије, но као што деца често више личе на баке и деке него на маме и тате, тако није без врага ни покушај да се данашњи свет упореди са оним од пре равно две стотине година.

Година 1815. била је година коначног Наполеоновог пада, година завршетка Бечког конгреса, година Другог париског мира, година успостављања стратешке равнотеже европских (хришћанских) великих сила коју ће да уруши тек Велики рат. Други париски мир подразумевао је и стварање алијансе између Велике Британије, Аустрије, Пруске и Русије, а у сврху очувања мира у Европи. Јужнословенски Балкан подељен између Аустрије и Турске у то време је само „монета за поткусуривање“.

Данас кад су Срби масовно окренути ка Москви и уздају се у Путина, Бошњаци насред Башчаршије прослављају Ердоганове изборне тријумфе, а хрватски политички лидери уочи избора хрле ка Ангели Меркел као кључној особи од које траже подршку, регионална политичка ситуација не подсећа толико на време с почетка двадесетог века кад су озбиљнији и далековиднији појединци генерално усвојили југословенску антиколонијалну парадигму него баш на почетак деветнаестог века кад је овдашњи народ савршен материјал за злоупотребу из варијанте „завади па владај“.

Други париски мир потписан је 20. новембра 1815, што ће рећи пре тачно два века. У новембру 2015. Париз је поново у центру светске пажње, а контекст из којег често долазе терористи и њихови инспиратори јесте простор бившег Османског царства. Као и пре две стотине година, Балкан је само маргина процеса који одређују светску политику. Ипак, управо та позиција маргине била је оквир из којег ће Матија Бан први пут у историји да употреби реч „Југославија“. Биће потребно отприлике стотину година да та реч из фантазије пређе у стварност.

Историја јужнословенских народа у последњих две стотине година развијала се, дакле, у складу са стихом „корак напред, натраг два“. У деветнаестом веку се направио један корак напред, али се зато двадесети век завршио с два корака унатраг. Тако смо се на почетку двадесет и првог века нашли на истом месту на ком смо били и на почетку деветнаестог.

Краткорочно и средњорочно мало тога суштинског овде зависи од локалне политике и политичара. Није баш као на почетку најславнијег Бекетовог комада, није баш да се „ништа не може учинити“, али није ни пуно друкчије. То, међутим, није разлог за очај и резигнацију. Боља будућност је могућа. Наша будућност данас зависи заправо највише од тога постоје ли још увек на Балкану мали градови у којима постоје школски другови који се зову Тома и Фехим (или слично) и који са довољно младалачке снаге и ината, а без комплекса, летаргије, цинизма и провинцијалне скепсе, расправљају о властитој будућности и будућности своје земље и свог народа.

Политика

4 коментара

  1. sasa каже:

    Ko je sluzio JNA dobro zna da se sokirao kada je prvih dana vojske video da je 70-80% vojnika skroz drugog mentaliteta, obicaja, higijene, tema za razgovor i slicno.
    Iz lokalne perspektive, mi smo totalni stranci.
    Opet, ko je bio emigrant u Americi dobro zna da ce vas Poljak nazvati bratko, Madjar, Rumun ili Turcin takodje… cak su me tako zvali i Arapi.
    Iz perspektive Amerike, mi smo prve komsije.
    Sve je do dimenzije i glave… a kao sto reklama kaze, za sve ostalo postoji kreditna kartica.
    Nisu ljudi ti koji sebi kroje sudbine, vec kompanije. One su dovoljne samima sebi, nastoje da se sire i razmnozavaju kao biljke… a ljudi koji se menjaju vremenom, ih samo opsluzuju, oprasuju i odrzavaju u zivotu. One zive, ljudi umiru.
    Kompanije (i banke) prave i ruse drzave, ratove, krize, kamate, napretke, globalno zagrejavanje, oruzije, proteste, godisnje odmore, nagrade, izbeglice, bonuse, berze, vesti, novine, novinare… sve. Nisu roboti pobedili ljude, vec komanije.

  2. mmm каже:

    Zadovoljstvo je i videti i cuti ovog mladog, a ipak toliko pametnog i racionalnog Bazdulja.Da li ga neko od onih, koji nam kroje sudbinu, cuje, mislim da je odgovor ne.

  3. skoda каже:

    Istorija potvrdjuje ovu, nazovimo je, analizu, i sve napisann je zaista tako kako se i dogodilo.Što se nade ili želje tiče, da se tok budućih dešavanja na ovim prelepim, bogatim prostorima popravi ili obnovi, bojim se da je ravno utopiji. Toliko malih, „sitnih“, od mržnje bolesnih ljudi ima, na koje sve stranke i političari rčunaju kao na sigurne glasove, da naprosto oni koji žele nešto pokrentti , jednostavno , barem za sada, nemajt nikakve šanse. Najviše brine učenje „iskrivljene, falsikovane istorije kojom se truju mladi koji nisu ništa ni dožiueli ni preživeli a toliko su puni mržnje jedni prema drugima. Nada postoji ali koliko je realna. Kko im objasniti da je rue planirano i „spolja“

  4. bosko boskovic каже:

    svaka cast muhareme, odavno se nije pojavio neko kao ti, da jasno i glasno kaze da je jugoslavija bila najbolje resenje za sve juznoslovenske narode. U jednom od ranijh tekstova si rekao veoma bitnu stvar jugoslavija je bila subjekt u medjunarodnim odnosima a ne objekt kakav su postale sve drzave nastale raspadom sfrj. na zalost sumnjam da kod nas postoji skola gde skolski drugovi o bilo cemu ozbiljnom raspravljaju. p. s. gde mogu da nadjem caroliju, kukic kaze da je ona najbolja a nigde je u prodaji nema. ostale sam procitao, april na vlasicu je odlican.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.