Милан Ружић

Молитва у Андрићграду

Пре неко вече, седео сам на обали Дрине, у Андрићграду, са добрим људима које поносно називам својим пријатељима и причао о проблемима који нас море. Наравно, проблеми наших глава су проблеми нације и њене културе као носиоца њеног идентитета. У граду уметности, који и сам представља уметничко дело изникло из Андрићевих књига, спомињали смо уметнике. Они вечно живе, па смо о њима као живима и говорили. Једино што ми се у том моменту, ван зидина овог града, учинило мртвим јесте култура. Некако нам се мисли сложише око тога и тај тренутак ћутања је трајао. У једном моменту, Дрина је хтела да нас подсети где се налазимо, па је неким старим чамцем треснула обалу неколико пута не бисмо ли се ми повратили. У том тренутку у мени почеше да навиру осећања поноса и припадности граду у којем сам се у том тренутку налазио.

Milan RuzicСви они о којима смо причали појавише се пред нашим очима сабрани у један град од камена, невино бео и чист као и душе оних чије душе сада почивају у том граду. Увидео сам да на овом месту култура опседа људе. Они са више смисла за хумор рекли би да се овде човек осећа културно и када пљује на плочник.

Са саме капије Андрић гледа свакога ко има среће да кроз ту капију прође. Онај који туда уђе, он више никада неће бити исти човек. Опхрваће га емоције изникле из историје, уметности и религије, а он ће, ако имало душе има, осетити да ту припада. Имаће утисак да је ту рођен и он и његова држава. Под надзором Андрића, Његоша и Тесле, нико нормалан себи не даје за право да буде некултуран. Та три великана вас у Андрићграду обавезују да се понашате онако како су се понашали наши славни преци. Сваки камен уграђен у тај град је уметничко дело за себе. Свака улица је пут којим је неко од нас кренуо кроз живот, а сваки трг крије неки други свет, па дела, путева и светова у том граду има за свакога од нас и задовољиће све различитости овога света.

У тој ноћи, док се месец купао у Дрини, а светла града се разливала по њеној површини, црква је светлела. Светлела је тако да сам имао осећај да се у њој цео дан и целу ноћ моли за српски народ и бирам да верујем у свој осећај. Те ноћи сам и ја своју молитву придружио тој великој која овде траје. Њихов звук разносе ветрови који путују низ Дрину и она ће отићи тамо где треба. Нико ме у супротно не може убедити.

Није овај текст хвалоспев Андрићграду. Ни једна једина реч не би га могла довољно похвалити и описати, већ би га само унизила у односу на оно што он јесте. Ово само ја лепоту и задовољство, које сам те ноћи осетио, делим са папиром и онима који су исто то осетили.

Овде сам спознао културу у њеној највећој снази и у њеном изворном и неисквареном облику. Култура се стално сели, али ми се чини да се коначно скрасила. У њеној је личној карти, као место пребивалишта, наведен Андрићград. Мени не остаје ништа друго него да овде на Дрини, испред Лазареве цркве, Богу захвалим што ме је пре три године у овај град упутио и од тада ми не дозвољава да се од њега одвојим. А ономе ко је овај град измаштао и из књига га овде извукао, вечити сам дужник што ми је другу адресу у души исписао.

Ипак, и даље има оних који не признају културу, па ни овај град. Нисам на њих љут, већ их жалим, јер имају очи, а не виде. Али, ево иде нам Видовдан, па ће и они који не виде, ако тог дана дођу у овај град, прогледати и срести се очи у очи са самим собом увидевши да је и њихова душа била овде. Када човек оде у Андрићград, он се враћа себи.

Те ноћи, на обали Дрине, у Андрићграду, дувао је ветар, али ја не знам да ли сам се тресао услед зиме или из поштовања према свима онима чије су сене и душе у овом граду сабране. Те ноћи, са пријатељима поред себе, са свим оним великанима у главама, са културом на њеном изворишту, а заједно са Андрићградом, исправљали смо криву Дрину и чини ми се да се у једном тренутку заиста исправила, али ко ће то слепима доказати…

Милан Ружић

1 коментар

  1. Зоран Матијевић каже:

    „Сутра је Видовдан па ће се видети и ко је ко и ко је шта“, како рече Свети Кнез Лазар уочи боја на Косову.
    Од тада прође 627 Видовдана, многи показаше своје право лице, но ми или без вида остадосмо или памет погубисмо.
    ПОМОЗИ НАМ БОЖЕ ДА ОПЕТ ПРОГЛЕДАМО И ПАМЕТИ ПРИЗОВЕМО, како нам овај млади човек говори.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.