Милан Ружић

Моја земља, рањавана, клана и стрељана, силована, попаљена, и даље жива

Ових дана сам се неколико пута вербално „сударао“ са људима који прате „Искру“, али не схватају шта читају. Ухвате ме за рукав, па крену да говоре о томе како је Србија пропала, како се мора спровести револуција, како је та наша српска историја и култура само једно велико затварање очију и „дело србофила“ како то рече његово непредстављено, по његовом мишљењу интелектуално, височанство. Па онда крену да изручује лавину критика на тему тога што ја волим своју земљу.

Milan RuzicПитам човека како може измислити категорију „србофили“ у Србији? Изгледало је као да је налетео на најтеже питање на свету, не размишљајући о томе како је створио најглупљи израз у контексту у којем је говорио. Друго, морам се обратити овим путем свима који тако мисле. Каква бре револуција? Па мало ли је било крви по нашим улицама кроз историју, него сад неки нови интелектуалци (не кажем да неки од њих то и нису) желе да још ударамо сами на себе? За многе, па и за оне који на њу позивају, револуција је само брз на чин да се нешто, можда, промени и то без обзира на последице. Да ли је могуће да су људи заборавили шта се све дешава током револуције? Недовољно ли штетимо себи и у овим условима, већ нам треба још и револуција.

Око његове изјаве да су српска историја и култура једно велико затварање очију, нисам са њим уопште хтео да полемишем. Па зар да са небеса вучем за рукав Немањиће, Његоша, Андрића, кнеза Лазара и многе друге и „довлачим“ их на земљу објашњавајући кроз њих нашу историју некоме ко тога није вредан? Некад просто треба пустити незналицу, или као што би у овом случају „европејци“ рекли: „слободномислећег интелектуалца“, да се удави у свом незнању и, кроз тон којим говори, примећеној мржњи.

Пунио ми је уши некаквим бесмислицама да би на крају дошао до тога да ми постави питање „Шта ти то треба да себе сматраш Србином? Нема ти од тога данас користи“
Драгом менталном бескућнику сам одговорио и то ћу поновити сад у своје име и у име свих који размишљају као и ја:

Поштовани неистомишљеници,

Уз сво поштовање према Вашим ставовима и размишљању, за које мислим да су чист хир и јурење за трендом, морам Вам одговорити на то што кажете да не треба да волим своју земљу и да будем Србин јер од тога данас немам користи.

Ми, који умемо да волимо, поштујемо и који још увек нисмо затурили срце и мозак у сламарицу, ми волимо и поштујемо без икакве користи. Волимо јер знамо како се то ради и поштујемо јер знамо шта то значи. Тачно је, ми плачемо, ми стрепимо, ми се боримо, ми се смејемо, ми имамо стида, ми знамо ко смо и шта смо. Нас нико не плаћа да будемо то што смо. Нас не финансирају да плачемо пред камерама. Нама не пада на памет да мрзимо и хушкамо. Ми смо такви, јер нас је таквима Бог начинио. Не патетизујем, већ говорим онако како ми разум и част налажу. Потражите значење тих двеју речи на Гуглу док их поново не заборавите. На Вашем „српском“ се оне пишу: „reason“ и „honor“. Нама не треба новац, јер нам је довољна награда да смо то што смо. Не морате нам веровати. Нико Вас не тера на то.

Дужан сам Вам и одговор на питање, па ћу прво рећи да ја себе не само да сматрам Србином, већ ја ЈЕСАМ Србин. Ако се то некоме не уклапа у годишњи план улагивања, у имиџ, у пројекте које финансира ЕУ, у интересе који свакако за циљ имају новац или признање било које врсте, у натални картон и хороскоп било кога од Вас, мене to уопште не интересује. За разлику од Вас, ја се свог порекла не стидим. Никада не бих пљунуо на своје родитеље, на своје дедове, на своју историју, на своју заставу, на свој грб, на свог Бога или на било шта своје зарад некакве користи. Не само да не бих попљувао ништа своје, него не бих дозволио ни једној јединој мисли да крене на ту страну. Своје волим, а туђе не желим. Моја земља, која је и Ваша иако Ви то не желите да признате, је рањавана, бешена, дављена, клана и стрељана по ко зна колико пута. Пљачкана је, силована, на колац набијана, порушена, попаљена, али и даље жива. Каква је да је, моја је. Моја ће бити све док постоји бар један камен од ње. И тај камен ће бити мој. И њега ћу волети. Србија ме је родила, Србија ме је одгајила, Србија ме храни, Србија ме чува. Не терајте ме да волим оне који моју земљу рањавају. Не кажем да их мрзим, али кажем да ми нису драги. Мржња није позната хришћанима, али одбојност јесте осећање познато људима ма које вере били. Мој је сваки кутак ове лепе и напаћене земље. Како рекох малочас да ћу причати у своје име и у име оних који су моји истомишљеници, дозволите ми да то испоштујем. Када кажем моје, мислим наше.

Ако икоме од Вас смета то што сам искрен и што сам Србин без очекивања награде за то, могу Вам само рећи да ми Вас је жао. Не желим Вам ништа лоше, јер ми то није у природи. Само ми је жао што сте се изметнули на ту, по мом мишљењу, лошу страну, па Вам свима саветујем да ипак склоните негде слике својих предака док причате то што причате, јер они ипак не заслужују то да чују.

А што се тиче Србије, не морате се склањати. Она је навикла то да слуша и тихо да плаче. Плаче јер и она има душу. Али, не плаче што сте Ви то изговорили, већ због тога што зна да ће Вам опростити, а да Ви њој никада нећете.

Још ћу Вам једном рећи да сам Србин и да волим све што је српско, ако ни због чега другог, а оно бар да Вас додатно изнервирам због тога што Ви немате довољно велико срце ни за кога осим за себе, а камоли за читаву једну земљу.

Милан Ружић

7 коментара

  1. Дуња каже:

    Драго дете, последњи пасус је више него довољан да те усвојим, тј. да захвалим твојим родитељима на теби, у име Србије којој никако нису потребни ови разочарани Срби, хипохондри којима увек нешто, у и на Србији није довољно добр,о за њих и њихово благоутробије… свако добро…

  2. Marijan Djurić каже:

    BRAVO MOMČINO.. Tako pravi SRBI ,govore o svom narodu i svojoj državi.. Svima je rečeno pa nek se prepoznaju, Nas koji jesmo to što jesmo ostavite ,tu gde jesmo .. Vama sretan put u VAŠU DRŽAVU..

  3. Зоран Матијевић каже:

    Поштовани Милане, искрени сам истомишљеник и свака твоја реч делује ми као да сам је ја изрекао, драго ми је што ти то лепше урадиш него што бих ја могао.
    Надам се да ће твоји текстови помоћи бар онима који се колебају, који не разумеју силну антисрбску пропаганду, а овим другим које у тексту помињеш помоћи нема, ту мора да је дошло до неке грешке и промене генетског кода, јер они стварно ништа СРБСКО у себи немају. А стида немају да не пљују по ономе ко га храни, брани и као своје призива.

  4. АНОНИМУС каже:

    Подстакнут речима доброг и искреног пријатеља, реших да оставим коментар као свој мали допринос новинама и као захвалност Милану, а и другим писцима, на досадашњим чланцима. Драги пријатељи, као што овај чланак описује, над нама се надви мрачно време. Ударио брат на брата, отац на сина, мајка на своје рођено чедо. Ударили из пожуде, из зависти, из мржње… Заборависмо на то шта су на преци учили. Не лажи, не кради, не буди злобан сада изгледају као речи из далеке прошлости којих се нерадо сећамо. Заборавили смо ко смо, одакле смо потекли. Заборавили смо да смо се стотинама година купали у крви (како својој, тако и непријатељевој), купали не би ли одбранили своја огњишта и своје породице. Сада „нагињемо ка модерним вредностима“. „Вредностима“ које су све сем наших истинских вредности. Заборавили смо да смо СРБИ!, а мислимо да смо Енглези, Американци, Немци. Све је сада модерно сем нас самих. А да ли Енглези, Американци, Немци могу издржати вешања, паљења, силовања које смо ми, како је то Милан лепо написао, издржали. Усудићу се да кажем да не могу. То могу само Срби – мали али пркосан, храбар и одважан народ. Народ који има идеале, силно верује у свог Господа Бога и сина његовог Исуса Христа. Народ који свог Господа види у измученим рукама честитог домаћина који га храни, у снази војника који га брани, у осмеху жене која га воли и децу му рађа. Који своју наду проналази у песмама о Марку Краљевићу, у величанственим победема свих наших Војвода, у лепоти речи Иве Андрића. Сада, као да је тај народ замро. Уместо у небо, он гледа у земљу. Уместо на исток, гледа на запад. Изгледа да га треба, као у „Браћи Карамазовима“, нахранити па онда од њега захтевати врлину. Гледај народе!, гледај у небо! Тамо, једни крај других стоје наши идеали. Погледај у Светог Владику Николаја, у Патријарха Павла, у Војводу Живојина Мишића, у Иву Андрућа. Погледај, сви они стоје крај нашег Господа у својој нетраженој и заслуженој слави. Врати се својим идеалима, својој вери, нади и свом Господу. Непресушни су то извори снаге, драги народе! А имају ли то Енглези, Американци, Немци. Не, то имају само Срби. На теби је одлука да ли ћеш то имати.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.