Мирослав Лазански

Путинов стратешки заокрет

Од Мурманска на северу до Крима на југу, оружане снаге Русије налазе се на великим војним вежбама, можда и највећим у последњих неколико година. Ангажовано је на десетине хиљада војника, стотине тенкова, артиљерија, ракетне јединице тактичке и стратешке намене, десантне трупе, авијација, системи ПВО, Северна и Црноморска ратна флота, све је у покрету који ће трајати до краја августа.

Miroslav LazanskiГрандиозним војним вежбама Русија одговара на недавне војне маневре НАТО-а на просторима Пољске и балтичких држава чланица алијансе. Порука Москве врло је једноставна: са позиције силе нико неће моћи да уцењује Русију. Та су времена неповратно прошла. Заправо, Москва на најновијим великим маневрима само копира методе и доктрину НАТО-а, и то и не крије. Руси ће сваки будући конвенционални рат водити на дистанци, не упуштајући се у директне сукобе са противничким снагама. То је модеран начин ратовања испробан још у „Пустињској олуји” 1991. године, када су западни савезници поразили ирачке трупе тако што су их засули јаком ватром и тоталном електронском блокадом, да би тек на крају потиснули оно што је од ирачких јединица преостало. Наиме, совјетска доктрина ратовања, а руска је наследник те доктрине, базирала се на три основна модалитета: шок, ватра и маневар. Традиционално је совјетска, касније и руска, доктрина давала предност „шоку”, директној борби војника на бојном пољу. Бројчана људска и бројчана техничка предност, брзи маневри и заобилажење градова, темпо напредовања у борби и од 50 до 70 километара дневно, то је била доктрина која је, почев од 1944. године, омогућила Црвеној армији да прегази Вермахт у Другом светском рату, и то је оно што је уливало страх НАТО-у све до распада Варшавског уговора и краја СССР-а.

Сада су Руси са приоритетног модела „шока” прешли на „ватру” с циљем да се победи непријатељ са дистанце, пазећи да се сопствени војници што мање експонирају. Тако долазимо до америчке концепције „рата без губитака”. У својој војсци, наравно!

По први пут у ратној пракси, руска је војска дала предност ватри у односу на шок у рату против чеченских терориста и сепаратиста 1999. Руска војска је опколила градове у Чеченији, али није слала у њих обичну пешадију, чекало се да терористи сами изађу или да цивили изађу, што онда даје теоретски одрешене руке авијацији и артиљерији. Борбе пешадинаца биле су у Чеченији 1999. врло ретке, за разлику од времена 1994–1996, када су се руски војници искрцавали из оклопних возила како би „очистили” неку област и онда трпели велике губитке у заседама. Наиме, град у рушевинама, испресецан широком подземном мрежом тунела и пролаза, најгори је могући сценарио за војника који напада. У Чеченији 1999. руска је војска у „контакт” слала само прекаљене тимове специјалних снага. Зато су и губици 1999. били осетно мањи него у периоду 1994–1996. године. Знам то доста добро јер сам у чеченском рату био и 1996. и 1999. Русија је доктрину рата са дистанце усавршила у августу 2008. године у Грузији, да би та доктрина била допуњена и хибридним ратом у операцији на Криму 2014. године, када су се руске трупе са Кавказа показале као једне од најбољих у оружаним снагама Русије. По броју тенкова, других оклопних борбених возила, по броју артиљеријских система, по броју нуклеарних бојевих глава, по квалитету и броју ПВО система, руске оружане снаге прве су у свету. Руске класичне подморнице тренутно су најтише оперативне подморнице, док нуклеарне подморнице класе „бореј” роне и преко 600 метара дубине и испаљују интерконтиненталне ракете с најснажнијим атомским бојевим главама. За ново наоружање Русија ће у следећих 20 година потрошити око 200 милијарди долара.

Садашњи руски маневри наравно да су и порука Американцима и НАТО савезницима да Русија у случају било каквог, па чак и мањег конвенционалног сукоба, неће степеновати свој конвенционални одговор, па онда ни тактички нуклеарни, чему следи и стратешки нуклеарни одговор. У околностима када се НАТО проширио на границе Русије, када је поставио ракетни штит у Румунији, а поставиће га још и у Пољској, Москва више нема ни времена ни простора да степенује и вага свој војни одговор. Ако не употреби одмах сву силу, неће имати шансу да је уопште и употреби. О превентивном нуклеарном удару Русије да и не говорим. О томе нека размишљају они који су иницирали и подржавали глупо и непотребно ширење НАТО-а све до руских граница. Па сада руски генерали једноставно кажу: „Пустите нас да радимо.”

И као што видимо, раде…

Мирослав Лазански, Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.