Мирослав Лазански

Нове границе Европе

Хоће ли ЕУ после „брегзита” бити и даље либерална, социјална, моћна? Како пробудити ново одушевљење у ЕУ када су оснивачи Европе, пре свега, сањали о миру, док им материјалистички аргументи, који су данас примарни, нису били ни на крај памети. Каква дивна нада за све оне које трагедије историје нису престале да супротстављају. Лепа слика за народе који су због мржње предака дуго били непријатељи. Баш као што је и говорио Жан Моне: „Ми не уједињујемо државе, већ људе… ”

Miroslav LazanskiДа ли се „брегзит” и догодио због удаљавања од првобитне идеје Уније? Европа је рођена захваљујући неколицини људи који су жарко желели да помире Француску и Немачку. Затим се она ширила, али првобитно стање духа је исто. Заправо, Европа више не може да продаје саму себе, потребна јој је интензивна комуникација. Људи морају да буду укључени и информисани да би могли да разумеју шта се догађа: ЕУ као бирократско чудовиште и збрку институција које следе сопствене и само економске интересе. На простору од више од 500 милиона становника различитих нација, који сви треба да живе по истим законима говорећи најмање двадесетак различитих језика. И при свему томе, њихове владе морају да се суоче с великим разликама у степену привредног развоја, величини буџетског дефицита, стопама инфлације, или незапослености и споровима око миграторних таласа. Дакле, шта је заједничко једној Шведској и Грчкој? Ништа, осим да обе земље имају море, истина не исто. А комисија ЕУ прописује да краставац у Шведској и краставац у Грчкој морају имати исту дужину и да не смеју бити криви иначе произвођач краставаца плаћа казну. Па су сада Британци одлучили да на ЕУ, с нормираним краставцима, гледају као на ризик, док сви остали још увек у њој, и с нормираним краставцима, гледају као прилику за будућност.

Без обзира на јавне манифестације забринутости, британска елита не брине превише око изласка државе из ЕУ. Британци сматрају да су они заувек обележени као „добри момци”, који могу весело да запевају: „Два светска рата и један светски куп.” И мисле како имају етички бланко чек за сваку своју политику. Велика Британија није приступила Европској унији из уверења, није јој приступила из спознаје да је то приступање у стратешком интересу Британије, већ да би сачувала утицај на развој Европе. Овај мотив био је одлучујући за премијере Макмилана, Вилсона, Маргарет Тачер, а после донекле и за Блера. Едвард Хит је представљао прави изузетак. Већина енглеских бирача гаји слична острвска осећања као и премијери, наиме више је склона ослањању на САД, него одрицању дела, ма како малог, свог суверенитета. Због тога Британија није ни уводила евро, није ни у шенгенској зони. С британске тачке гледишта, стагнација ЕУ је безопасна, док је насупрот томе сваки корак ка јачој интеграцији непожељан. То је тако већ годинама.

И све време европски политичари држе грандиозне говоре о заједничкој спољној политици и политици безбедности, да би већ друга инвазија Ирака 2003. године показала оштру поделу унутар ЕУ. Најновија мигрантска криза је додатно потврдила скоро све ЕУ прокламације као празне речи. Будимо поштени, на почетку 21. века ЕУ се налази у дубокој кризи, не само када је реч о њеним институцијама и њеној способности спољнополитичког деловања већ у исто време и када је реч о њеним економским и друштвеним структурама. У већини садашњих држава чланица влада необично велика структурна назапосленост, за коју су у суштини саме криве, због претеране државне регулативе и бирократизације, због популистичке политике надница и деломично екстремно широких социјалних бенефиција. Изузеци који се издвајају, рецимо Холандија и Данска, само потврђују правило. У свим земљама чланицама присутно је и старење становништва, у некима и смањивање његовог броја. Приступањем нових десет чланица ЕУ 2004. године, а касније и Бугарске, Румуније и Хрватске, број становника ЕУ се повећао за 20 одсто, али се заједнички БДП повећао само за пет одсто.

ЕУ се не може у недоглед ширити, пре било каквог новог проширења, њој је потребно и ново јединство. Очекивано је да се Брисел одлучи на дужу паузу ради савладавања политичке и економске нестабилности. После „брегзита”, неуспех ЕУ и њено свођење на пуку зону слободне трговине није више тако незамислива опција. Будућност ЕУ данас изгледа нејаснија него током ранијих деценија. Најнеповољнија последица „брегзита” јесте наставак садашњег стања и постепено срозавање ЕУ на ниво зоне слободне трговине, с малим бројем заједничких институција. Чак и под тим предусловом заједничко тржиште и евро би функционисали. Међутим, заједничка спољна политика и политика безбедности ЕУ сада су незамисливе. Позиви за стварање заједничке интегрисане војске ЕУ напросто су смешни, САД неће дозволити никакво дуплирање НАТО-а. САД ће и даље у великој мери дириговати спољном политиком и политиком безбедности ЕУ. Будућност ће највероватније донети формирање једног унутрашњег језгра ЕУ: Француска, Немачка, Италија, Холандија, Белгија, Луксембург. То ће бити Лига шампиона, остали ће бити у Лиги Европе. Србија мора у додатне квалификације…

Мирослав Лазански, Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.