Емир Кустурица

Премијер, Тито и ми

Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

Сиријски рат промијенио је свијет у коме живимо. Крај двадесетог и почетак двадесетпрвог вијека остаће урезани у памћење по слому СССР-а, информатичкој револуцији, видео игрицама које насљеђују филмску умјетност, ТВ преносима хаоса у Источној Европи и на Блиском Истоку. Тој серији придодата је сиријска епизода. Само дјеломично! Крсташке походе наметања демократије бомбама зауставили су руски авиони, бомбама, и пјешадија Башара Ал Асада. Зато данас на руским границама има стране војске више него што је било за вријеме Хитлера. Почетак новог свјетског сукоба или поново хладни рат? Највећа жртва нестанка прошлог хладног рата била је Југославија и Србија. Како је, у пракси, он поново успостављен, да ли за Србију има наде?

Гдје смо ми у тој причи, питао се гласач на посљедњим изборима у Србији. Највећи број су били осиромашени људи, обесправљени управо доласком демократије која је кажу васкрснула када је срушен Милошевић и испоручен Хагу. Све епизоде које су сљедиле већ су виђене у српској историји. Најупечатљивије је понављање оне са Недићем који је да не би испружио руку пред Хитлером сагао главу до пода! Та гимнастика као да је постала уобичајени ритуал управо када су, један за другим, наши политичари, они који су свргли Слобу, у сличном маниру дубоки поклон понављали пред минорним ликовима, чијих се имена данас више нико и не сећа, углавном ЕУ комесарима. Зато Вучићева појава није ништа више него законити завршетак низбрдице на коју нас је довела „демократија“ у којој је било више претњи него обећања,  а Вучићеви спољнополитички потези нису ништа друго него кочење на истој низбрдици којом су кренули његови претходници. Утолико је и премијерова прича да је спавао на поду бриселске канцеларије, у муци која је водила ка потпису Бриселског споразума, само један од последњих чинова давно започете европске драме. Шта може да очекује народ који је испоручио свог предсједника жртвујући га за добробит демократије?!

Руски дисидент Зиновјев је схватио, на крају живота, да је демократија крахирала падом СССР. Док смо имали војне блокове, Варшавски и Нато, писао је он, постојала је намјера да се у западним парламентима развија демократија и да се преко гвоздене завјесе шаљу примјери стварне слободе. Али када је срушен совјетски блок, ствар су из руку демократије преузеле корпорације. То право су стекле доказима технолошког напретка. На крају тог рата технологија и капитала на победничком постољу остали су војноиндустријски комплекс и Холивуд заједно, у пратњи двије гигантске енергетске групе или, у ствари, двије-три породице које су контролисале енергетски проток на планети.

Актери тек завршених избора у Србији су били подијељени у двије групе. Доста је било!, социјадемократе, демократе и Либералнодемократска партија, према западним мјерилима, спадају у редове неоконзервативаца јер код њих нема ни социјалдемократије, нити приче о социјалним правима. На Западу су и социјалисти дио те ретроградне екипе али су они, у нашем случају, ближи блоку народњака – СНС, радикали те на крају ДСС и Двери. Али све поменуте партије највише се разликују око једног појма, једне ријечи – неутралност. Или можда две, односу према НАТО и Русији. Демократе и социјалдемократе су, изгледа, склоније НАТО, чак и без референдума, док је Чеда већ пуноправни члан НАТО пакта јер је то доказао акцијама испоруке Милошевића и учешћем у развоју Шилерове улице.  Једино је нејасно како војна неутралност у коју се заклињу ДСС и Двери те СНС не чини ове партије блискима. У тој нелогичности ипак је најтеже извести доказ тврдње Санде Рашковић о изборној крађи Вучића јер је то тешко доказати некоме ко је успио да прикупи 1.700.000 гласова. Политичке добити су, изгледа, вјештина која данас подразумјева наклоност споља али и разумијевање народа, те вођење политичке игре. На почетку изборне трке, Бојан Пајтић је дисквалификовао листу Вучићевих напредњака јер на њој  „има свакаквих имена,  чак и русофила“. Дакле, ако у Србији има негдје русофила – пиши пропало, помислио је Пајтић. Али стварност је демантовала предсједника Демократске странке. Тамо гдје је било русофила, американофила и осталих филантропа, било је највише гласова. Мало ко вјерује у демократију. То је код Срба палило највише када је национални бијес синтетизован кроз слоган „Слобо Садаме“ и вјеру да нас то из загрљаја несврстаних катапултира у наручје Запада. Као и она крилатица која карактерише провинцијални дио Београда а гледали смо је деведесетих у форми пароле „Београд је свет“! Вучић се за изборе на вријеме обезбједио – око себе је скупио дружину управо вођен идејом нека буде свега што личи на ретро Југославију. А свакако ће на крају бити како ја кажем.

Као добар студент права он је знао је да је Југославија била мезимче хладног рата. Зато Вучић, за разлику од Пајтића и осталих демократа, схвата како данас ништа боље у политици не може проћи од карте на коју је играо друг Тито. Исте идеје коју је вртио Слобо, али му је за успјешан исход политике недостајао управо хладни рат. У тој игри која призива нашу младост има порочне привлачности. Одрастали смо и вољели Гагарина али и Амстронга, дивили се Кополиној Апокалипси али и клањали се Тарковском и Рубљову, слушали Биби Кинга и плакали када нам неко на ово отпјева… за Бајкалом. И што је најгоре или најбоље – нико нас послије није убједио да има боља рјешења.

Остаје да видимо да ли ће политика војне неутралности која је у Уставу захваљујући Војиславу Коштуници бити замјењена баш као што је Слобин шамар којег је ударио Србима у Крајини деведесетих, касније постао слоган Мирјане Милошевић „Мир нема алтернативу“. Надајмо се да тема војне неутралности није само модни тренд! Оно што потписника ових редова онеспокојава јесте идеја да се и политика ослања на кратак вијек трајања. Иако је, рецимо, живот друга Тита био дуг, тешко је повјеровати да је којим случајем доживио Гадафијев вијек да би избјегао судбину бруталног краја предсједника Либије. Политици перманентних промјена може да се супротстави жилав државни систем. Рецимо Бјелорусија и мој пријатељ Лукашенко. Питање је да ли би то било могуће да није имао С300?!

Емир Кустурица

3 коментара

  1. as каже:

    Kao i uvjek, jednostavno, direktno i briljantno. Bravo Emire

  2. sasa каже:

    Ja sam zakleti antikomunista, ali od vremena Tita do danas, mi nemamo drzavnika… sto bi rekli u Sarajevu – s vana uj, unutra fuj!
    Nasi politicari su ljustura, prazna narcisoidna bahata ljustura, bez vizije, srzi i sustine! Nasi politicari su odrasli gladni i nikad se nece najesti u zivotu!
    Mi smo neadolescentno drustvo, koje je 500 godina pod Turcima u nama genetski usadilo mrznju prema sistemu. Mi smu uvek „protiv“. Mi inace mnogo mrzimo. Do podne sebe, a popodne svoju zenu, decu…
    Secam se kada je Andric pisao.. Turci grade cupriju, a Srbi je nocu ruse… pa kazu „dobre vile je srusile..“
    Austrija stavlja fenjere na cupriju… a Srbi ih nocu gase…

    Prosek starosti u Srbiji je 47 godina! Svake godine nasa deca beze od nas (oko 30 000) u beli svet.. bas kao sto smo mi bezali od svojih roditelja devedesetih! Ima li ista gore od toga? Mi smo bolesna nacija na IZUMIRANJU! Eto kakvi smo.
    Mi smo predzadnji u Evropi u svemu, po svim parametrima drustva – korupcija, sudstvo, penzije, plate, zdravstvo, investicije, rast privrede… pa do uvodjenja notara i tablica za automobile!
    Da nam nisu uslovili bezvizni rezim, imali bi jos prastare pasose (iz predzadnje drzave) i prastare licne karte! Pogledajte registracije na avionima, dan-danas stoji oznaka „YU“!
    Jedino pravimo rezultate u sportu (osim u fudbalu)!
    Zasto?
    Zato sto je korupcija u sportu svedena na minimum i sto se tacno zna ko je prvi, ko drugi.. a ko poslednji.
    Ne beze deca od nas sto nemaju hleb da jedu, vec sto nemaju PRAVDE.. jer, u Srbiji treba veza za sve – od porodilista, preko vrtica, skole, diplome, posla, penzije, doktora… pa sve do grobnog mesta!
    Za to nam niko nije kriv, ni Rusi, Amerikanci, Rokefeler, Soros, Papa, masoni, gej brakovi, komunisti, NATO, EU, svetska kriza…
    Pomislim nekad da bi Srbiji (kao teritoriji) bilo bolje da naseli izbegle Sirijce! Oni bi je cuvali i pazili bolje nego mi!

  3. Зоран Матијевић каже:

    Поштовани Емире, молим се Богу да си у праву, ја лично господину Вучићу не верујем баш ништа, сувише је дволичан баш као и његови ментори.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.