Зоран Шапоњић

Кошаре српске срамоте

Био сам пре месец и по дана у страћари у којој живи Милош Јовановић, српски херој са Кошара и било ме је срамота да подигнем поглед и да га погледам у очи! И њега и ону његову сиротињу. Ћутао сам и гледао у под док ми је Милош причао како ноћима сања своје мртве другове са Кошара, како му без глава долазе у снове и сваке ноћи му враћају сећање на дане пакла и дане херојства на Кошарама.

Јуче сам звао Милошеву сестру Марину. Да питам је ли се шта променило у њиховим животима у последњих месец и по дана од како је причу о Милошу, о хероју који са мајком и сестром од 13.000 мајчине пензије живи у туђој страћари, болестан, често гладан, видела Србија…

Марина, поносна жена, ћутала је. После, једва ми је признала да су се јавили људи, помогли им, углавном пензионери, радници, надничари, Милошеви ратни другови, одвојили од својих уста и бедних плата, сиротињских пензија и надница, ко хиљаду, ко две, ко пет, и помогли им… То што су новца сакупили, нису трошили, чувају, сањају да једног дана направе себи кућу, барем две собице, да не стрепе сваки ноћи кад ће се страћара у којој живе од ветра и кише срушити на њих.

А, је ли вам се држава Србија јавила, она која је Милоша звала и послала у рат, питао сам Марину јуче. Ћутала је. Ћутао сам и ја. Од срамоте пред њом, пред Милошем, пред њиховом жртвом.

Јер, Милош је у рат отишао као здрав момак, момчина са Голије. Данас, од последица пакла на Кошарама, Милош је тешко болестан, долазе му Кошаре сваког дана у сећање, враћају се, а како је то кад се деси, знају Марина и њихова мајка Роса…

Био сам у рату 1999. године. Мобилисан, одазвао се отаџбини, тако васпитан и тако научен. Морало се, да на кућу и фамилију не падне срамота. И брат и ја, и рођаци, и кумови, комшије из села, сви у истој бригади. Седмој брдској.

Мобилисала држава Србија сиротињу, оне који су мислили и били васпитани на исти начин. У рат, у смрт, у страдање, само да се сачува образ, јер – мора се. Зове отаџбина.

Гледао сам тих недеља и месеци и оне који су у цивилу долазили пред штаб, седели тамо данима и плакали, кукали и молили да их демобилишу, да их врате кућама, јер, њихови су животи од 40 или 50 и кусур година пречи од живота момчића од 19 или 20. Тако је то тих ратних месеци било по читавој Србији. Сиротиња ратовала и носила оружје, гинула по Косову, а они важни, они који су имали пријатеље и имали везе, чији су животи били пречи од живота обичних, они су имали преча посла.

И, је ли то у Србији одувек тако? Јесте. Јесу ли се кући и после Балканских ратова и после Првог и после Другог враћали кућама као што се и Милош вратио. Болесни, јадни, сиромашни, бедни, обогаљени, да их држава не види више… Јер, они су држави требали док су били здрави, кадри да носе пушку и да се боре, шта ће јој болесни и сиромашни, обогаљени…

Грко ми је у устима док ово пишем. Некад, кад сам био млађи и кад сам ишао у рат, кад сам имао идеале , нисам веровао да бих нешто овако некад могао написати. Данас, јуче, могао сам само да сагнем главу пред Милошем Јовановићем и да се стидим. И да питам себе, јесам ли у ово година од Кошара до данас могао, једући овај црни новинарски хлеб, урадити више да се истина о Милошу и Кошарама, о десетинама заборављених хероја чује даље, да се барем ми стидимо кад се држава Србија не стиди… Могао сам, није да нисам. И због тога ме је данас срамота пред Милошем и пред десетинама оних који су тамо оставили своје животе, пред њиховим породицама…

А држава Србија? Утовљени чиновници, они који одлучују, они који зову, они који имају и пред прве и пред задње, кад ће се они поново сетити младића са Јавора и Голије, са Златара? Оних што су сад као што је Милош некад био? Па кад избије следећи рат, кад буде требало бранити отаџбину и гинути. Знаће они тада добро кога ће у прве редови гурнути. Сиротињу свакако, себе неће.

А Милош Јовановић? Па, ако се још сиротиње из Србије јави, и оних добрих људи из дијаспоре који знају људску муку, и ако помогну, можда Милош и Марина и њихова мајка Роса и досањају кућицу на Голији и можда тада буде новца да Милош оде на лечење. У Србију се ви Милоше и Марина не надајте, има држава и пречих послова од вас и ваше муке и невоље.

А прича о Милошу, још једна од многих за наук онима који долазе иза нас. Испричана стотину пута до сада.

Зоран Шапоњић

4 коментара

  1. Зоран Матијевић каже:

    Сем стида, после ове приче, не може се осетити ништа друго. Бранити отаџбину је бранити светињу и сваки поштен и честит човек, без обзира коме слоју друштвеном припада, тако чини. Истина је да је највише сиротињи Србија била светиња, али на срећу има и других примера. Принц Ђорђе Карађорђевиђ рањен је у борби прса у прса на Мачковом камену, нажалост пола свог животног века провео је у затвору (лудници), а утамничио га је рођени брат, плашећи се да му круну не преузме јер му је по правилу старијег припадала. Нажалост и овај пример говори о безочности људи којима је до власти много стало.

  2. Stana каже:

    Svaka ti cast skolski druze.Nazalost istinita realnost.

  3. Огњен каже:

    Поштовани Зоране,

    нема потребе да коментаришем овакав текст, остаје нам само да се замислимо над њим, ипак додао бих једну малу сугестију… тексту недостаје информација где и како да им помогнемо, ми обични људи који цене жртву оваквих људи за слободу и част Отаџбине.

    • Зоран Шапоњић каже:

      Поштовани Огњене, Искра је јуче на страници Србија објавила текст о Милошу Јовановићу у коме је број рачуна на који се може уплатити помоћ.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.