Ранко Пивљанин

Кооперанти петог августа

Не иде нам са тим петим у месецу. С једне стране имамо пети октобор као вододелницу наше поделе на унутрашњем плану где пола народа мисли да је тада скинут најгори режим у историји Србије, пола мисли да је тад Србија окупирана од страних плаћеника и домаћих издајника колоквијално озваничених кованицом „досманлије“ и предата на (зло)употребу међународном либералном капиталу. Обе теорије су подједнако заводљиве и могу се бранити, с тим што је крајњи резултат само јалова софистичка расправа од које ни вајде ни селамета.

Слично нам је и са јучерашњим датумом. Пети август, је пак, постао нека врста термоса који одржава повишену температура нашег вечитог непријатељства са браћом Хрватима, онај каменчић у ципели који и нас и комшије, чим мало нешто порадимо на добросуседским односима, уредно опомене како је вакат да то ресетујемо и вратимо на фабричко подешавање то јест на мржњу, пакост, подметања и зле речи. Па, укруг до следећег петог августа.
Код њих кичерска „олујна“ прослава у опустошеном Книну из кога беже и Хрвати, јер се јарбол са заставом на тврђави не једе ( као што ни онај наш који овде планирају да запандрче, нема неку калоријску вредност) а ни чисти хрватски зрак нема више велику прођу код тамошње младежи која све рађе удише онај немачки, аустријски или норвешки, овде комеморација за још једно лицемерно вајкање режимских нарикача који ће подсетити на тај непојамни злочин етничког чишћења, све преврћући очима и лажно саосећајући са прогнанима, чекајући, у ствари, да падне мрак и дође шести август како би се посветили својим лукративним пословима, суштинској одредници њихове „државничке“ мисије.

Наравно, строго прећуткујући чињеницу како је Олуја производ кооперације Милошевићеве и Туђманове власти, где је дугачка колона невољника на тракторским приколицама и мотоциклима била само улог у трговини и коцкарској игри два комунистичка апартчика у којој је Титов генерал прошао боље од овог нашег чувара маршаловог имена, лика и дела јер се играло са његовим шпилом (обележених) карата.

Да су Срби и Хрвати озбиљни народи ( народ можда и јесу али политичке елите нису нити ће скоро бити) са искреном намером да коначно профункционишу као нормални суседи на обострану добробит, њихови најпаметнији представници би до сада направили неки консензус око те фамозне Олује, подвукли црту и наставили даље.

Једноставно рећи, незамисливо извести. Не зато што је гледање на ту операцију дијаметрално супротно и што је немогуће доћи до заједничке истине, већ управо супротно: политичким мешетарима и једног и другог народа управо одговарају две потпуно супротстављене истине на које се као крвопије прикључују сваког петог августа. Ови наши патриотишу на љутој невољи прогнаних сународника, они њихови на злочину њихових генерала и армаде. Тако се вешто и покварено негује то непријатељство које је увек добродошло када у једној или другој држави мнарод или пучанство сети како фали хлеба то јест круха. Наши господари могу спремно да кажу; какав хлеб, морамо да репарирамо „мигове“ – никад се не зна кад Хрвати могу опет да ударе. Њихови: причате о круху а ми остварили тисућљетни сан и уместо да уживате у сновима ви бисте да једете.

То је данас суштина фамозног Петог августа. Поента је да они који овде кукумавче и наричу и свег гласа и они тамо који звече ордењем и одврћу Томпсона на сто децибела имају исти циљ. Да заглуше вапај обичног човека који би коначно да изађе из те олује. Или барем да има новца за кишобран.

Ранко Пивљанин

?>