Баждарење полиграфа

Код Барака, за шаку чварака

  • Ко су српски сведоци последњег молитвеног доручка Барака Обаме?

Први пут, након дужег времена, на ”молитвеном доручку” код председника САД – није позван нико са Косова.

Цинично – то би се могло прокоментарисати и овако: господо са Косова, ако сте се већ ”осамостaлили” у ”независну државу” и ако сте ”своји на своме”, ред је и време је да  осамосталите и кујну! И – није цинично, ако се види  шта се то кува на Kосову и око њега.

Radoje i jastreb

Хашим Tачи, примерице, разапет је, останимо код хране, као ”стеља”. Стеља је – димљена и сушенa овца, претходно расчеречена  и раширена као, на пример, када се одере, опере, уштави и као простирка рашири медвеђа кожа са крзном, рецимо. Овци  се, наравно, претходно одстране кожа са вуном, као и унутрашњи органи…

Е, тако је, наподоб унутрашњих органа, расчеречен  и Тачи. Када су, у Вашингтону, правили списак званица за доручак, разговор је, отприлике, текао овако:

– Ко је тај Тачи?

– Лидер косовских Албанаца, првоборац против српског хегемонизма, Милошевића и свих Милошевића после Милошевића.

– Па?

– И кандидат је за председника Косова.

– Још?!

– И кандидат за Суд за ратне злочине ОВК на Косову.

– Као судија?

– Тога се нисмо сетили, а већ смо поставили судије, тужиоце и браниоце, тако да су нам остала упражњена места само за окривљене…

– А, шта је радио?

– Ништа! Трговао, малкице, оружјем, дрогом, људима и људским органима… Али српским, па то и није… а и ми смо купци и знали смо све, па, ето…

– Нека доручкује код куће!

Код куће ће доручковати и Зоран Бабић, шеф посланичког клуба СНС  у Скупштини Србије, као живи доказ – колико је у једном тексту, попут овог, тешко извршити ”прелаз” са Косова – на Србију са Косовом као саставним делом, унутрашњим органом, тако рећи…

Зато је Зоран Бабић тако драгоцен свакој власти  од Александра Вучића, па на овамо!

– Ко је тај?

– Наша добра прилика да компромитујемо власт у Србији: ментално и физички обожава свог лидера, његову бешику и простату, јавно им се диви колико могу да издрже, а да не иду у ВЦ, шприца са ботоксом, не зна ни све српске речи, па ћемо морати да ангажујемо преводиоца на енглески и преводиоца на српски…. Има велику жељу да елиминише велики подвољак, могли смо то видети са Тачијем, да га он ординира, али он не долази, па…

– Зовите Бабића!

За прелаз са Србије на ”другу Србију” није довољно само викнути: ”Бабићу!” Да то остане минорно, а његов чин достојан великог преврата –  постарао се сам Бабић: не иде на доручак код Барака, јер за доручак неће бити чварака!..

Истина, следећем јунаку на менију Беле куће, римовани стихови нису преокупација, он је више прозаик…

– Он?!

– Па, да. Њега зовемо сваке године, јер његова супруга тако лоше кува да…

– … Да.. Непријатно ми је, али, први пут када смо га звали на доручак, рекли смо му да понесе ”Нож”, а он донео нож, виљушку и кашику.

– Само књигу није. Можда донесе овај пут?

– Зови га. Са женом, обавезно. Иначе ће остати код нас, ако га једном раздвојимо.

Раздвајање је згодан прелаз ка делу приче који говори о односима САД и Русије:

– Знаш, било би згодно да нам дође неко из Русије, да га представимо јадним и гладним, да нам доручкује из наше руке!…

– Тешко. Нема код нас тог ко би њих хранио из руке, плаше се да ће им одгристи прсте, Руси су то!

– Глуп си!

– Јесам!

– Треба нам неки српски русофил, онај Поповић, на пример, лидер СНП, Ненад!

– Још сам глуп!

– То је твоје трајно стање, трпни придев, тако рећи,  као код оних који верују да се иза толиког русофилства крије љубав према Русији!

–  Осећам како сам сада још глупљи!

– И јеси! Зови га и реци му да изјави  како у САД иде да би представницима америчког Сената и Конгреса, као и званичницима Стејт дипартмента – изнео свој став о мигрантској кризи, затим о српској имовини на КиМ и о Дејтонском споразуму!

– ’Оћу! Ох, како сам глуп! Како сам, само, глуп! Ох! Ох! Ох!… Јадан ја, јадан ја!

Све ово – сасвим је солидан предложак и прелаз у следеће:

–  Балансирајући  спољну политику САД – могли би смо тим неизбалансираним Србима забити нож у леђа тако што ћемо  на фруштук позвати и монархију, Карађорђевиће? Је л’ сам сада мање глуп?

– Јеси. Али, и даље довољно. Њих зови из филантропских, а не хедонистичких разлога!

– Немају краљевство, играмо на то?

– Немају за струју, бре, скоте глупи!

– Ја нисам глуп, ал’ сам Скот! Нови амбасадор САД у Србији!

– Е, нека си!

– Ја јесам глуп, али нисам скот! Мислим, јесам Скот, али  јесам и глуп, мислим, ми би сада радо позвали на доручак и Садама и Гадафија и Слобу, али не можемо,  јер смо их демократизовали на минус два метра са коте нула, с друге стране, сада хоћемо, знам то, да демократизујемо и Додика и Башара, а ако и њих демократизујемо, ко ће нам, онда, јеби га, доћи на доручак? Нисам ја толико глуп колико сви мисле да нисам, али јесам Скот и од тога ни у име Стејт дипартмента нећу одустати, тако ми полиграф помогао!…

Велкам ту Сербиа ет брекфаст, Скот!

Радоје Андрић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.