Мухарем Баздуљ

Ко је обрао бостан

Лубеница некада није ни било осим у августу. Усмена анонимна народна генијалност ономад је сковала и риму „лубеница па учитељица” с циљем да без сувишне сентименталности варира емоцију коју је грчки нобеловац Одисеј Елити незаборавно изразио стихом „Прва кап кише убила је лето”. Неће проћи дуго након што се наједемо лубенице, а већ ће доћи време да се пође у школу, тако је то некако изгледало крајем прошлог века.

muahrem bazduljВремена се, међутим, мењају. Данашња деца једу лубенице и пре него што поштено забораве учитељице из претходне школске године. Педесетпетогодишњи Владан Маринковић продавао је тако лубенице на Видиковачкој пијаци у Београду већ крајем јуна. Као што је познато, двадесет деветог јуна у раним поподневним сатима припадници Комуналне полиције легитимисали су продавца лубеница јер му је део робе, наводно, вирио са стране тезге за коју је уредно плаћао закуп. Комуналци су били груби и бахати, успркос продавчевим упозорењима о томе да је срчани болесник. Усред расправе са униформисаним лицима, Владан Маринковић се срушио и умро.

Вест је, очекивано, привукла заслужено велику пажњу. Ова смрт је у већини реакција стављена у контекст бахатости актуелне власти. Колико год таква интерпретација била адекватна, она је истовремено и непотпуна. Сличну врсту бахатости у оваквим случајевима гајила је и претходна владајућа гарнитура, а гајиће је, рационално је претпоставити, и она идућа, која год она да буде.

Медијски видљив сегмент овдашње политичке борбе ионако је практично потпуно лишен класне димензије. О смрти Владана Маринковића много више говоре Крлежине речи написане пре непуних стотину година неголи позерски „статуси”, „твитови” и „селфији” лажно ганутих дигиталних бунџија. Овако је писао Крлежа након што је Јуре Керошевић осуђен на смрт поводом учешћа у устанку Хусинских рудара: „Једни се пате и крваре и опијају румом и сифилисом и ракијом, а други профитирају. Једни хоће електрификацију глобуса, прогрес, земљу, болнице, школе, а други стоје на принципу да је човјек марва и да треба да остане марва. Једни крепавају по талионицама и на лађама и у рудницима и на фронтама и вјечно раде и хоће и даље да раде, само уз нешто сношљивије и хигијенскије прилике, да би било мање беспослице и анархије и кризе и конкуренције и конјунктуре, а други баш зато сједе код зелених столова, телефонирају и краду по бурзама, да би била што већа анархија, што више криза, јер је онда конјунктура боља, конкуренција мања, а профит већи, перцент већи и дивиденде веће.”

Маринковић и њему слични пролетери не добацују до „култних” пијаца какве су Каленић или Бајлонијева, не добацују они нити до Савамале или Цетињске, њихов свет су Видиковац или Карабурма (на којој се, уосталом, и данас налази улица Хусинских рудара), њихов свет су рад, борба за опстанак и једноставна животна задовољства. Нема код њих простора за кемп.

Као што презир према Вуку Караџићу и антивуковска парадигма унутар српске културе надилази баналну дневнополитичку поделу на левицу и десницу, те илуструје много дубљу поделу на елиту и на народ, тако и „лубеничарски” контекст ове трагедије скоро па нужно призива познату фразу из Вуковог „Српског рјечника” што гласи „обрати зелен бостан”, а која је још одавно, у свакодневном говору, заживела у својој скраћеној варијанти – „обрати бостан”. Онај ко обере бостан ће заправо лоше проћи, настрадаће, пропашће, неће се добро провести.

Јер колико год да је, начелно говорећи, наставак политике другим средствима, толико се овдашња политика нажалост претворила у наставак рата другим средствима. Као и у рату унапред се зна ко ће да профитира, а ко ће да буде жртва. Униформисана сиротиња бахати се пред сиротињом у цивилу, уживајући у њиховом страху и привиду сопствене моћи.

Мухамед Буазизи, човек који је својим самоспаљивањем покренуо ланац догађаја који ће постати познат као „арапско пролеће” радио је на пијаци као продавац воћа и поврћа. Вероватно је и на његовој тезги понекад било лубеница. Његовом самоубиству претходила је расправа са комуналном службеницом која му је опалила шамар након што је одбио да јој плати рекет.

И тако, све је јасно и све је заправо познато, јаше мало Курта, па јаше мало више Мурта, власт се мења, а као у Јејтсовој песми, они који туцају камен су исти они који су га увек и туцали. Исти су и продавци лубеница, исти су и они што су обрали бостан. Све до једном

Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.