Зоран Шапоњић

Како Србин да им се удобри, шта да учини несрећан?

Шта несрећни Србин да уради да се удобри бриселској администрацији и бирократији? Шта да учини да буде добар момак пред Европском комисијом? Је ли довољно да скине гаће и окрене се, или мора још нешто да придода том чину?

Zoran SaponjicЕво, јуче, Европска комисија поручила Београду и Загребу да „ескалација реторике“ никако не доприноси процесу помирења у овом делу Европе! И још позвали Београд, на првом месту, а онда, успут, и Загреб да „снизе реторику“. И све то данима пошто је из Београда поручено да Влада Србије неће више одговарати ни коментарисати оно што Загреб чини.

Па, како онда несрећни Срби и Београд да снизе реторику кад су већ рекли да ће ћутати као заливени? Да себи одсечемо језике? Можда да се извинимо Хрватима и званичном Загребу што смо их позвали да „погну главу пред стотинама хиљада српских жртава“, што смо их благо опоменули да „не славе логоре“ јер нас то дубоко вређа?

Заиста, кад мало боље размислим, могуће да су та два позива тешка увреда за Хрватску!

Како несрећни Срби да снизе реторику? Шта да учине да буду добри пред лицем свемоћне Европске уније?

Можда да догодине пошаљу почасну чету да маршира кроз Книн док Хрвати славе годишњицу прогона стотина хиљада Срба са своје територије? Можда да се одмах пошаље специјална делегација која ће пред десетинама камера, да свет види, положити венац на споменик терористи Миру Барешићу који је у Стокхолму убио југословенског амбасадора? Можда да се његов чин уврсти у уџбенике историје као пример хрватског јунаштва и као цивилизацијски помак и поступак? Можда да почнемо учити децу у Србији како су она потомци геноцидних очева и ђедова и како су и она сама геноцидна?

Заиста, да ли би то задовољило Европску комисију, па да нас онда више не опомињу и да нам не шаљу позиве да да „снизимо реторику“?

Можда да се Срби јавно извину Зорану Милановићу што уопште постојимо као хрватски суседи па читав живот морају да се баве са том „шаком јада“? Да се Београд у име жртава Бранимира Главаша и његових јавно извини Главашу самом што су жртве уопште постојале, што су живели, па је Главаш морао са њима да се бави?

Шта несрећни Београд, шта несрећни Срби да ураде? Да се одрекну Јасеновца, Пребиловаца, Пага и велебитских јама? Да мирно гледају како Книном марширају црнокошуљаши под усташким знамењима? Да забораве ону колону са почетка августа 1995. године? Да ћутимо као заливени и да не кваримо реторику?

И, коју то реторику? Колико знам, марш црнокошуљаша под усташким знамењима, певање усташких песама у Книну и директан пренос на хрватској телевизији, подизање споменика терористи Барешићу, разбијање ћириличних табли у Вуковару (итд, итд…) нису реторика него конкретни чинови… Па, како онда и Хрвати да „снизе реторику“?

Читао сам пажљиво, три пута, јучерашње саопштење ЕК, нема тамо ни речи, ни слова, ни позива Хрватима да сруше споменик терористи из Стокхолма, ни позива да се одрекну Павелића, Будака и њихових кољача, ни речи о томе да се види шта је са суђењем Главашу…

Јок. Ни речи, ни слова. Место тога позив Србима да смање реторику. Значи ли то да они који постану чланица ЕУ аутоматски добијају право да некажњено малтретирају све око себе? Хоћемо ли и ми добити исто право кад нас једног лепог дана, или никад, тамо приме? Или можда то неће важити за нас?

И шта онда несрећни Србин да учини да се удобри, да буде добар пред Европском унијом и Мајом Коцијанчич? Како да се удобри београдским чанколисцима којима, колико год се Србија понижавала, то никад није довољно?

Претерујем можда, али, све ми се чини сад да нас повежу, као што су наше везивали, и да нас поведу, као што су наше водили, тамо где су нас водили, опет им не бисмо били добри! Опет би та Европа ћутала и прaвила се да не види. Можда би нас позвали да „снизимо реторику“? Да не таласамо и не узбуњујемо бриселску бирократију! Или можда поквареним европским моралистима више одговара да изгинемо свађајући се?

Грешим? Можда! Али, питам – зашто се они који нас данас прозивају, не јавише за ово 20 година и не рекоше реч осуде кад су наше, стотине хиљада наших сународника протерали у оној жалосној колони, кад су из авиона бомбардовали и митраљирали ону несрећну нејач, убијали старце који су им поверовали и остали да их чекају…

И, заиста, како Србин да им се удобри, шта да учини несрећан?

Или, можда, да одустане од те ћораве работe, и коначно почне да гледа себе и своја посла!

Зоран Шапоњић

2 коментара

  1. Растко каже:

    Тачно и тужно.

  2. Slavica каже:

    Zasto je nama vazno sta neko drugi misli o nama? Je li njima vazno sta mi mislimo o njima? Ne verujem daje. Oni su sebe stavili u poziciju da mi moramo da se ponizavamo pred njima i to smo im mi dozvolili jer neki misle da smo bolji ako oni kazu neku lepu rec o nama. Manite se corava posla. Za nas je najbolje da se okrenemo sebi i da gledamo svoja posla. Ljudi moji treba da shvatite da su to paraziti koji zive od tudje nesrece i od onih koji im dozvoljavaju da ih iskoristavaju. Sta su sve uradili do sad i mislite da ce na tome da stanu, nece. Treba da se okrenemo od svega toga i da pocnemo da zivimo kao ljudi.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.