Зоран Шапоњић

Кад оде човек!

Јавише ми јутрос, горе из Босања – умро Вјекица! Мој добри, драги пријатељ Вјекослав Матијевић из села Вилови крај Нове Вароши. Људина и добричина, мученик и паћеник, сељак, радник, кириџија и рабаџија.

Zoran SaponjicУмро тихо као што је живео. Само се угасио. Отишао да оре небеске њиве, у великом, шареном селу, да и Горе, ако тога у рају има, упрегне волове па да, радостан, слободан од бола и сваке муке, по ваздан вуче букове и смрчеве трупце.

Сретали смо се често горе по брдима, на пртини у планини, сваке године за Васкрс и на Бадњи дан код цркве у Виловима. Он прост и срдачан, онакав каквог га је Бог створио, стезао би својим ручердама огромним као гувнене лопате моје невелике шаке, извлачио из њедара флашицу са радијом и комад сувог меса да ме почасти, радовао се сваком нашем сусрету… Радовао сам се и ја…

И, зрачила је из њега у тим давним а прошлим данима, којих се ево сад са тугом сећам, нека чудна доброта, нека красота, нека људскост и милина коју само божији изабраници имају.

Отишао је Вјекица и, не пишем ово због њега. Пишем због другог, да кажем да постоји и друга Србија, друагачија од ове која нам сваки дан седи за вратом, која нам се намеће, која нам не да дисати, која нас гуши и дави, која вришти са свих страна, празна и помамна…

Једна дивна, тиха, мирна, повучена Србија, за коју нико и не зна. Састављена од људи који су баш као Вјекица. Од оних којима је грам поштења и доброте важнији од свег блага овог света, који живот проведу а да се од њих реч не чује, који се поштено намуче сваког дана који проведу на земљином шару а да ни ропац ни уздах не пусте, који су задовољни на оно мало што имају, на оно што им Бог да, а више и не траже.

И који живот проведу тако, навикнути на патњу, на искушење и све што дође протуре преко плећа, увек помирени и уверени да то тако баш мора. По Јеванђељу и по Божјој заповести.

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

И, има још таквих. Живе горе по брдима, по планинама, од Јавора до Пештера, од Мучња до Златара. Притегну понедељком опанке, обуку сукнене капуте, сиђу до Нове Вароши или Ивањице да купе брашна, соли и шећера, гледају да успут на друму не згазе ни мрава, да ни њихова сенка не падне на неког, и тако проведу читав живот.

Има их и по нашим чаршијама. Иду на посао и враћају се погнуте главе, притиснути својом муком и патњом, бригом како да деци купе векну хлеба и патике за школу, дрва за зиму… Ћуте, брину, неприметни, гледају да коме на пут не стану, али се ни од њих ни уздаха ни ропца не чује. Тихи, мирни, неприметни, помирени са својим животима, са својим мукама и невољама.

О онима другима, који вриште са тв екрана, који су нам се уселили у куће а да нас нису ни питали, па вире са сваке полице, који нас уче како да живимо, ком богу и како да се молимо, о онима којима би мало било и да им читав свет поклоне, који стално кукају како немају, а и за унуке имају, који нам прописују стандарде и како да се крстимо, који би и наше ђедове да подуче како се слава слави, о онима који су нам се на врх главе попели, који вазда причају, уста не затварају а никад ништа не кажу, о њима нећу овај пут ни једну једину.

Ја се дивим онима који живот проведу као Вјекица. Који иза себе оставе огроман споменик сазидан од поштења и доброте, од људскости и трпељивости, и који, кад пођу Горе, то понесу са собом.

А мом добром Вјекици, Бог нека да рајско насеље. Заслужио је сирома’.

Зоран Шапоњић

9 коментара

  1. Никола каже:

    Ако „тамо“ нешто има и постоји, желим му миран пут, на сву срећу на тај „пут“ иде се по неком реду па неће ваљда Србија остати без својих Вјекица одједном, јер док је Вјекица, дотад и Србије, бар оне коју ја желим.
    Слава Вјекици!

  2. Branimir Blazo matijevic каже:

    Neka mu je laka crna zemlja.

  3. vlade каже:

    Kada sam bio mali, 80-tih, baba i deda su mi ziveli u selu Amzici nedaleko od Vjekice, navracao je kod nas po nekad… A ja sam nesto voleo da se penjem na sto, i jedne prilike ulazi Vjekica na vrata i zatekne me tako na stolu. I kao, ljut i ozbiljan a naravno sali se, zapreti meni da to ne radim, ali ja sam bio mali i uplasio sam se prilicno… Nakon toga dovoljno je bilo da pomenu njegovo ime i ja silazim sa stola. Meni je to danas simpaticno i bio je nekako drag lik, jako mi je zao sto vise nije sa nama. Neka mu je laka crna zemlja.

  4. macaue каже:

    Ništa toplije ne pročitah u zadnjih deset godina. Zorane srce ti ko kuća. A i ne bilo kad potiče iz krajeva u kojima je živeo Vjekica. Hvala ti za divnu priču. A Vjekici večna slava!

  5. Borko Radovic каже:

    Svaka ti cast gospodine Zorane.
    Pretocio si zivot jedne ljudske velicine u pricu koju bi trebali svi procitati za nauk.
    Coveka ni neznam al posle ovakvog teksta,osecam da sam ga poznavao ceo zivot.
    Neka mu je vecna slava a tebi i tvojoj porodici svu srecu,zdravlje i uspeh u daljem radu zelim.

    S`postovanjem
    Borko Radovic
    Zrenjanin

  6. Миодраг каже:

    Предивна прича!

    И лијепо је видјети да има овако дивних људи и међу (данашњим) новинарима… који нису окупирани спектакуларним надуваним (планетарним) темама, већ да су окренути ка малом и обичном човјеку, гје је, заправо, и концентисана људска доброта и љепота.

    Свака Вам част Зоране Шапоњићу!

    А да Вашег, (а послије читања овог текста и нашег), доброг Вјекицу, Господ прими у Своје наручје…
    Амин!

  7. snežana marković каже:

    Slava mu!

  8. marko rosic каже:

    ljudina od coveka slava mu

  9. zoran v.mladjenovic каже:

    Gospodine Zorane!Zadivljen sam Vasom pricom o ovom predivnom coveku.Ovom pricom niste opisali samo zivot Vjeka vec i zivot na desetine ljudi iz ovog kraja.Srecni smo ljudi mi koji smo Vjeka poznavali.Nema reci kojima se moze opisati njegovo postenje i iskrenost.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.