Зоран Шапоњић

Јесте ли, можда, чули за Кошаре?

Читам ових дана књигу Ненада Милкића „Зов карауле“ о српским граничарима који су 1999. године на Кошарама бранили суверено парче српске земље, своју војничку част и заклетву и наш, српски образ.

Zoran SaponjicДа је среће, и да је Србија данас оно што  је понекад кроз историју била, да је оно што неће скоро бити, та књига била би школска лектира! Да из ње, деца у Србији  уче шта је то патриотизам, како се воли своја земља, како се поштује свој род,  и како, понекад, дођу времена кад је част преча од главе.

Неће то, међутим, скоро бити у Србији. Нису ових времена, овде у моди они који помињу Кошаре и сличне примере. Они су „назадњаци“, „прљави националисти“… Дошло време па су у нашој земљи „ин“ они  који славе некакве „ноћи вештица“, они који више воле туђег но свог војника, они који се стиде својих јунака, своје прошлости и своје традиције, своје вере и славе, они којима се на све стране аплаудира кад кажу да су једном у животу славили, и, више неће, јер, ето, изгубили су читав дан спремајући храну за госте… Они којима су брак, деца, црква, икона, поштовање родитеља, назадне, превазиђене категорије… Они  који мисле и говоре другачије сад су „аут“, нису популарни. Они су заостали, они живе у прошлости, они неће у обећану будућност…

А, зашто Кошаре неће скорих дана у школску лектиру? Можда и зато што у роману „Зов карауле“ има много места у којима српски граничари са карауле, на висовима око Кошара, пред општи напад на Србију, препознају инструкторе у униформама НАТО, земаља Европске уније… На  земљи препознају опрему и оружје војника НАТО, на небу виде њихове авионе који их бесомучно бомбардују…

А, у Србији, таква времена дошла, да се више стрепи шта ће рећи неки НАТО чиновник  или ЕУ комесар из Брисела него шта ће рећи српски народ, и шта ће за коју деценију рећи историја.

Где да стављамо Кошаре у лектиру? Где да гурамо прст у око онима који су су наша једина алтернатива? Где да кваримо идиличну, црно-белу слику у којој су нам они једини пријатељи, они који боље знају шта је за нас добро од нас самих? Где да нашој деци причамо о Кошарама и одреду одважних, кад су сада наши јунаци они који су тада били на другој страни, они који су пуцали и убијали нашу децу на Кошарама? Где да се подсећамо бомбардовања Србије, безочног убијања наше деце, кад су у Србији  данас на цени они који причају како смо бомбе заслужили, како је то било добро за нас. Тако причају данас, сутра ће већ рећи да нас нису ни бомбардовали него смо ми то умислили!

Деца у Србији не уче се данас патриотизму на причи о Кошарама, на причама о светлим лицима јунака Милана Тепића и пилота потпуковника Миленка Павловића! Нису они данас популарни у Србији, немају рејтинг. Деца у Србији патриотизму се данас уче на холивудским филмовима у којима су патриоте амерички пилоти и маринци који своју земљу бране хиљадама километара далеко од Америке! Наши јунаци данас су амерички див хероји који по гудурама Босне хватају Србе, приказане као бестијалне убице… На телевизијама са националном фреквенцијом у Србији се приказују филмови у којима су Срби ратни злочинци, хладнокрвне убице које стрељају невине комшије и пију њихову крв, терористи који у Америку носе атомску бомбу да убијају невине Американце по Њујорку…

На таквим филмовима одрастају данас деца у Србији. Да у живот крену са осећајем, не поноса на своју државу, на своје претке, своје порекло, него са осећајем кривице. Да добро утуве у главу да је патриота амерички пилот који брани Америку у Вијетнаму, а да њихов, српски граничар, онај који је бранио Кошаре, није заслужио ни да се помене, јер, сунце сија само на Западу, све остало је тама…

Ко зна, можда једног дана књига Ненада Милкића уђе у школску литературу. Можда ће једног дана професори у Србији причати ђацима о Тепићу и Павловићу. Можда. Једног дана кад више почнемо поштовати сами себе, кад нам прече буде ово мало нашег што имамо, него оно њихово велико, слатко, офарбано шареним бојама. Кад престанемо кукати по туђим гробљима. Можда једног дана, што давно рече Живојин Павловић, и сазнамо ко на крају постане бољи човек: они који су у школи имали јединицу из патриотизма а петицу из владања, или буде обрнуто…

Зоран Шапоњић

8 коментара

  1. Милош Миленковић каже:

    Онда, када се Србија врати себи, српски ђаци ће да уче све оно што им је данас ускраћено, и то раде они у Влади, који величају улазак у ЕУ и припадност у НАТО. Ти су непријатељи своје земље и свог народа, и њих треба отерати у прошлост. Срби су гласањем направили грешку, али нису они криви, него они који су их својом глумом преварили. Пошаљимо глумце у Холивуд, а српске родољубе у Београд!

  2. Banjanac Milanko каже:

    Zoki svaka ti je na mestu. Ponovo sam ponosan sto si mi drug . Imati takvog coveka za druga je cast i ponos…

  3. Игор каже:

    Књига није лоша, браниоци Кошара су стварно дивјунаци. Него ја се питам зашто се то Кошаре задњих година стално потенцирају,а неке друге карауле и друге битке у Југословенским грађанским ратовима не помињу!? Такође постају сумњиви подаци из књиге, јер аутор не зна да у војсци нема јакне, него блуза ,ветровка и бунда. Незна ,а и неће да сазна да на Купресу и Гламочу не говоре матера, осим ако неће да ти опсују матер 😉 Уколико би и рекли ,казали исправно у обраћању и дозивању,матеро. То иде кроз падеже, а тамо их користе све за разлику од Гњилана. Више се користи израз мајка и стара. Војничког јунаштва и личне пожртвованости је било више у Даламцији него на свом Косову и Метохији. Навођењем истине не желим да умањим допринос јунака на КиМ. Супротно, њих поништавају ,ко и васколико србство, они који то погрешно наводе.

    • Nebitan каже:

      Koja Dalmacija koji Kupres,orodali ste sve tamo,junačine,pa ste došli u Srbiju da postavljate pitanja! Da si bio na KiM ne bi pitao,ne bi te saekasticne emotikone postavljao. Dal’ si učestvovao u borbi nekadabil si samo neki dramoser,balansero koji mlati praznu slamu. Vrati se pa povrati Kupres i Dalmaciju,pa se javi da za reč,naravno ako nisi sve prodao tamo pa došao u Srbiju!

    • dulebg каже:

      Само у вези говора: на Космету је барем 50% Срба било досељено из Црне Горе, Лике и Босне, према томе – знали су Вуков стандардни језик. А ни језик Срба староседелаца није неразумљив, штавише – појављује се у Банату на разне начине.

  4. Зоран Матијевић каже:

    После оваквог текста, било какав коментар биће сувишан.
    Више од 70 година Србске власти потиру свој идентитет.
    Комунисти зарад братства и јединства.
    Европејци зарад светле будућности Србије без Срба.
    Ако се памети не дозовемо, и све оне који воде Србију у правцу у којем су је до сада водили, не отерамо тамо где им је место, тешко и Србима и Србији.

  5. vesna каже:

    Svaka Vam cast. S postovanjem i divljenjem za sve sto ste pretocili rijecima na papir. Na srecu ima jos ljudu koji cijene svoje.

  6. dulebg каже:

    Не схватам зашто се макар улицама, установама, насељима и сл. не дају имена јунака 90-тих, њихових јединица и одсудних битака?

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.