Зоран Шапоњић

Хоће ли нам ишта што нам је свето оставити?

Прошао сам јуче ујутру добро познатим стазама завичаја. Пустим стазама мог завичаја. Горе, преко Друмова и Крстате оморике, Раскрсница, до под Врхове, па назад поред Јаџића вратница и преко Борја…

Zoran SaponjicИ, нисам на том путу срео никога. Пуста, болна тишина парала ми је уши док сам иза Манате, тамо крај Робине воде, седео сам и гледао како на лаганом јутарњем поветарцу трепери јасиков лист.

А около пуста лепота. Да сам могао, и да то тако може, остао бих, продужио тај тренутак за навек. Да гледам како се зрак сунца весело игра у капи росе на врху жуте травке која се и сама, од времена и умора, од минуле летње жеге савила ка црној мајци земљици. И да пратим праменове магле, како се извлаче одоздо од језера, провлаче између букава и играју се са сунцем, а шума, сва шерана од јесењих боја…

Не кријем, гледао сам ту лепоту, задрхтао као јасиков лист, и, после и отплакао. Стисло ме нешто у прсима, кренуле сузе саме, и, нисам могао да издржим.

Не знам, можда није требало, можда не би требало ово ни да пишем, можда ми је срце са годинама омекшало, можда ме она лепота повукла, не знам…

Седео сам на пустој стази мог завичаја и плакао.

Надао сам се јуче ујутро да ћу горе на Друмовима срести барем мог старог пријатеља, старину Драга Мандића, да седнемо код торова, да се испричамо ко људи… Немаде га… Ко зна како је и са здрављем, знам да је пролетос, по први пут за својих седамдесет и кусур година завршио у болници, после ми се жалио да није навикао.

А, био ми је потребан тај сусрет јуче ујутру. Да сретнем некога на пустим стазама завичаја, да ме неко разговори, да ми истера тугу из срца. Можда и да ме Драго подсети, као што увек кад се сретнемо на Друмовима о томе проговоримо, да не заборавим, да добро утувим, како је све ово пролазно, како је од самог живота важнија душа, како њу не треба изгубити, како не треба похлепи и гордости допустити да завладају срцем…

Сам, дрхтао сам јуче крај Робине воде као јасиков лист.

Заћутале стазе мог завичаја. Утишале се. Замукле. Ћути Србија коју волим и која је закопана дубоко у мом срцу. Она дивна, лепа, поштена Србија. Она Србија у којој још има милости у људима и мириса у цвећу. Не чује се, нити ко на њу обраћа пажњу.

А и да хоће да се чује, како би од оне друге Србије? Од оне која вришти на нас иза сваког ћошка, која рафално пуца са сваког киоска и са сваког екрана. Од Србије у којој нам децу уче похлепи и разврату, од Србије у којој се венчају по „фармама“ и „паровима“, од Србије у којој је „велики брат“ замена за нашег јединог и живог Бога.

Од Србије у којој по тим „фармама“ или „паровима“ праве целодневна весеља, оргије и баханалије, ругају се онима који намичу динар да ујутру купе векну хлеба и свеску и оловку деци кад крену у школу.

Од Србије у којој нам ништа свето неће оставити а да не оскрнаве, да не извргну руглу.

Ћути моја лепа, добра Србија, не чује се од ове друге којој је једини бог евро, динар или долар свеједно, у којој због цента или промила профита секу људима главе, унесрећују читаве породице, мисле да Онај који све види и који све зна, то не види.

Од Србије оних у чије душе доброта одавно није завирила а који се сами надају добру.

Мислио сам јуче ујутро, док сам сам седео крај Робине воде о мом, одавно покојном ђеду Рајку. Он је давно некад долазио овде, у неку од ових дубодолина, далеко од света, и ту сам, остајао сатима, свирао је своју фрулу и уживао у лепоти. Као да је предосетио да ће доћи ова времена. Ова, у којима ће згазити лепоту и доброту, у којима ће владати похлепни.

Зоран Шапоњић

4 коментара

  1. Александар каже:

    Да, сурово и истинито. Одавно ми се не плаче, ја сам изгледа са годинама отупео на све ове гадости. Ко зна можда им је то и био циљ и ја овакав уствари представљам прави пораз Србије, гори него онај на евроталибанским вестима где величају наше крвнике или онај на паради разврата у ткзв ријалитијима. Човек отупео и без жеље за борбом је највећа награда непријатељу. Мада, када видим те развратнике и похлепне ликове осећам тугу, колико над судбином мог народа толико и над судбином очајника који се понижавају да би неко обратио пажњу на њих као и над судбином који сваки дан покушавају да нас гурну у наручје НАТО и ЕУ, тужно је бити у положају просечног Србина коме је стало до ове земље, а још тужније је постати неко попут њих.

  2. Dragan Cvijan каже:

    Rekose nam „nista za vijeka“, Zorane; ali nabrojano, dozlogrdilo sa „magarcom bez tovara od Sipova“ I honorarima Soroseve „kese“ polazuci ogrizine na jaslama u sindzirima darovane „zemaljske srbije“. Brojnija je Nebeska Srbija u molitvi sapatom „po zemlji hodecih za nebo se drzecih“ jos zivecih ucitelja uz pisanje tvoje, Zorane. Promovisanja vase pisane moci nazalost su preuzele jazbine pohlepe u spregi promotera bluda na TV ekranima. Premda ne vladaju prostorima ovim, smrad dopier preko „kurira dijaspore“.

  3. Зоран Матијевић каже:

    Можда да нисам из краја који Зоки описује, не бих заплакао, а сада ми је иако 60-та година, потекла детиња суза, не за лепим завичајем који оставих и одох у бели свет, већ зато што нам та лепота а и цела Србија остаје пуста, а још тужније и што нам деци душе отроваше а и ми сами без душе остасмо.
    Питам се хоће ли остати и мрва наде и суза снаге да се овом злу одупремо. Саберимо се браћо и сестре, саберимо снагу уздигнимо, наду пробудимо и зло отерајмо.
    А ти брате мој пиши, пиши и опомињи можда нам и до памети дође.

  4. Snežana каже:

    Odavno nisam pročitala tekst koji me je ovako potresao. Sažeto, toplo i bolno istinito.
    Moj naklon za svaku napisanu reč.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.