Ранко Пивљанин

Говор и ћутња

Осим што ме сваки пут изнова злокобно враћа на мисао како би то могао бити завршни вербализовани чин наше нововековне косовске трагедије – започет једним другим говором од пре непуних тридесет година – ништа друго не разабирам у вези предстојећег говора Александра Вучића на Косову који се, као какав концерт и естрадни наступ, помпезно данима најављује и промовише. Само што још не иду кајрони на телевизији и секвенце у рекламним блоковима али сачекајмо тај фамозни 9.септембар- биће и тога. Испада – у тој тизер кампањи која зналачки дозирано подиже тензију и прави фаму – да је сам говор битнији од проблема који му је повод а и од Косова самог. У суштини, за говорника и ове који му саслужују у тој промоцији „историјског обраћања“ (коме?) он то и јесте.

Вероватно се и конципира тако да његов крајњи домет и резултат буде политички капитал у беспоштедној и перманентној изборној кампањи: речи, речи, само речи које ништа не коштају али могу добро да се конвертују у рејтинг са ове стране административне (или праве) границе. Биће изговорене са оне стране Брњака и Јариња а мегафон је подешен да одјекују ка Нишу и Београду. Приштина ионако одавно ништа не слуша, осим ако није изговорено на енглеском са америчким нагласком.

Слободан Милошевић се говором на Газиместану устоличио као неприкосновени лидер Србије и српства, Александар Вучић би да се сличним говором као лидер потврди. С том разликом, што је јуче горљиве фразе о колевци српства изговарао комунистички апартчик маскиран у националисту, а сутра ће их изговорити националиста одбегао у либерале и европејце. Различити играчи, резултат – исти!

Ако апстрахујемо овај ситношићарџијски мотив, чему онда још тај говор? Појма немам, као што о томе појма немају ни ови његови најављивачи и промотери а понајмање народ, како онај на Косову и Метохији тако и овај у Србији. Они тамо једино знају да од говора вајде нема – а штету да направи може, нама овамо су већ почели на нос да излазе и већина је толико огуглала на ту логореју да би остали равнодушни таман да тамо Вучић огласи почетак новог Косовског боја или, пак, озваничи предају Косова. Ма дај, рекли би многи и наручили још једно пиво.

У суштини, истинске потребе за било каквим великим говором, нарочито оним коме је друго име историја – нема. Ствари са Косовом су одавно са пољана, тргова и газиместана померене за, какве-такве, преговарачке столове где се говори тихо и без великих речи, натеже се, затеже и попушта, цинцулира и тргује и никакве велике речи на отвореном неког новог говорника са ветром у коси, не могу анулирати прозаично и, најчешће, недостојанствено цигањење по аулама бриселских бирократских тврђава. У којима, јуче нека Кетрин а данас нека Федерика, секундира балканским поглавицама уз намештени осмех и хладне сендвиче. А њима, види се и са Газиместана, није више ни до смеха ни до сендвича већ би некако да опосле тај незахвални посао који им је припао у агенду па да се коначно разилазе, сваки у свој пашалук.

Ако је, такође бучно најављиван, унутрашњи дијалог о Косову неславно завршио у јаловом вагању патриотизма и издајништва, шта може урадити један монолог истог оног који је опструирао широку и квалитетну расправу о косовском питању, свесно или несвесно преузимајући ризик да тако крупну ствар сам решава и прелама. Као све ће нам рећи у Великом говору а годинама нас оставља без иједне валидне информације о томе са каквим зачинима се кува косовска чорба на рингли бриселских преговора. Него нам као коске на кашичицу дозира понеку метафоричну пикантерију и по принципу топло-хладно, час се јуначи и патриотизира а час нам саопштава како је све пропало али се он, ето, бори свим снагама да пропаст ублажи. О ономе што би требало да нам овде и сада каже – ћути, а говориће у Косовској Митовици, рачунајући, ваљда, да ће ће те речи добити на специфичној тежини због тога што ће бити изговорене на светој косовској земљи. Неће. Кад имаш и хоћеш нешто да кажеш можеш то рећи и са жардињере у Кнез Михајловој. Кад немаш џаба је и да ти микрофон поставе на врх оног газиместанског споменика.

Ранко Пивљанин

1 коментар

  1. Зоран Матијевић каже:

    Изгледа да Вучић није научио ни ону прву причу о „Пастиру и дрвосечама“. Не може се довека лагати а да ти народ верује, не може се глумити патриота а бити издајник. То пролази само још код оног дела Србског народа који или мозга немају или су продане душе као и њихов лидер.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.