Милан Ружић

Где наћи одговоре, у ове дане кад људскост гине или дрема?

У ове дане кад људскост гине или дрема, када се о крају света прича више него о његовој лепоти, у ове дане падају кише. Лију капи свакодневнице по нашим отупелим лицима, пустим црквама и пресахлој души и као да нема више људи на овоме свету. Остале су само љуштуре и свет онакав какав љуштури и одговара.

Milan RuzicОд кога тражити одговоре када нико више и не размишља? Иселили смо срца из груди и послали их ко зна где. У глави се нахватала паучина која се неће у скорије време чистити. И како људе повратити? Чиме? Од крста беже. Језик затрављују. Децу избегавају. Земљу мрзе и продају. Себе не могу да гледају. Где наћи тај одговор питаш се ти као што се питам и ја, као што се питају сви који и даље имају пред собом неку слику и визију у којој живе, па их овај луди свет још увек није уљуштурио и онечовечио.

Тихо је около. Само се она киша чује како лупа по олуцима и проналази пут између црепова, па полако влажи и куће у којима се налазе те љуштуре које себи дају за право да себе називају људима.

А један је знао одговор. Не само да га је знао, него га је могао некоме и рећи, а и да га никоме није рекао, опет се тај одговор може сазнати. Тај је отишао у небеса тихо, као што је и живео на земљи међу љуштурама. Његова реч је била мелем, а Он је био ходајући светац од тренутка када се родио. Можемо свима нешто замерити, али њему не смемо. Где ћемо ми на светог човека? Иако још увек многи не дају за право да је тај човек то што јесте и да је учинио оно што је учинио, неколицина неуљуштурених ће ипак дати за право. Даће, не само због терања ината онима који неће, већ зато што знају да је све тако како јесте и да друкчије не сме и не може бити.

Омањи човек гласа тихог, али речи бучних, оних које знају покренути море или скрцати стену, он је био тај најкрупнији и најсветији од наших савременика. Он је тај којег није требало ништа ни питати, а већ бисмо добили одговор. Нисмо ми ти који нешто пишемо, причамо и на нешто одговарамо, већ тај човек скривен у мантију мрачну као најцрња ноћ, а уједно и светлу као летње јутро после јаке ноћне кише. Из тих уста, па кроз ту браду, прошло је толико изречених злата и бисера да то нико није могао све скупити и записати.

Због тога, ако тражимо одговоре, морамо се запутити Њему. А како Он није више међу живима, онда нам ваља отићи тамо одакле се испео у небо, а то је један манастир ушушкан у једном великом граду. На његовом ободу, налази се гроб овога човека којем смо сви дужни због тога што смо били почаствовани да са њим делимо исту земљу, исти бол, исту срећу, исто сунце, исту веру и исто време. Када дођемо до тог манастира где је Блаженопочивши уснуо, онда се поклонимо и целивајмо крст Његов остављен нама да знамо чији смо и ко нам га је оставио. Ту у порти манастира Раковица је гроб уснуло патријарха српског Павла. Баш на том месту. Ту где под травом кост његова дрема. Ту ћемо наћи одговор којег нема.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.