Зоран Шапоњић

Дечани наше туге

По општеприхваћеној дефиницији која се учи још у средњој школи „тероризам је метод борбе за политичке циљеве путем насиља, застрашивања, уцена“ (Социолошки лексикон, Савремена администрација, 1982, Београд). Слична дефиниција може се наћи и на данас много доступнијој Википедији где се каже да је „тероризам смишљена употреба незаконитог насиља или претње назаконитим насиљем ради усађивања страха, с намером присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су уопштено политички, верски или идеолошки“.

Zoran SaponjicТако је то на нивоу теорије, у стварности данашњег света то изгледа мало другачије.

Када тзв. полиција самозване државе Косово затекне на капији православног манастира Високи Дечани четворицу вехабија са гепеком аутомобила пуним оружја и муниције, онда то није тероризам. Четворици вехабија од којих је најмање један недавно хапшен на приштинском аеродрому на путу ка Сирији, на терет се стави не тероризам него – незаконито поседовање оружја, уз, у саопштењу посебно наглашен закључак да то што су урадила четворица вехабија нема „никакве везе са тероризмом“. То што се чин четворице вехабија у најмање једној тачки, а то је „застрашивање“, „усађивање страха“ уклапа у општу дефиницију тероризма то за тзв. косовску полицију која ни слово не напише без сагласности газда из Еулекса, нема никакве везе. Зато, неће бити чудо ако се током суђења, ако до њега икада дође, докаже да су четворица албанских вехабија под брадама и у кратким пантолонама, пред манастир Високе Дечане по мраку, са аутоматским оружјем и три оквира муниције, ишли на екскурзију да се диве српском средњовековном градитељству и српској средњовековној уметности.

На том истом Косову, чеду западне демократије, тероризам није ни када у сред пола ноћи у српској енклави Гораждевац Албанци из калашњикова изрешетају више српских кућа, споменик, када куршуми пролазе кроз собе у којима спавају деца. То за западне демократе који путем Еулекса на Косоову спроводе своју правду, није ни застрашивање, ни усађивање страха, није ни незаконито насиље. Шта је, бог те пита!

Колико је тзв. полиција самозваног Косова којом шефује Еулекс а правце којима иду истраге одређују дипломате западних амбасада у Приштини, заинтересована да реши и Гораждевац, и случај четворице вехабија крај капије манастира Високи Дечани, и десетине и стотине других случајева терористичких напада на српску имовину и Србе на Косову, говори и чињеница да ни два дана после претње српском манастиру нико из полиције није нашао за сходно да сврати да игумана и преузме снимке са видео камера око манастира на којима се види да није полиција зауставила „голф“ са четовореицом вехабија и гепеком пуним оружја, него су се вехабије сами зауставили, а полиција је стигла тек касније. Зашто су стали крај капије српског манастира, шта су ту радили у сред ноћи, полицију не занима, они ће их оптужити за незаконито поседовање оружја, као да је то оружје откривено не у гепеку кола на капији манастира, него у некој пећини у сред Дренице.

Закључак је јасан! Оно што важи за читав свет, за Србе на Косову не важи. Питање је просто – да ли би у Америци, Немачкој или Енглеској, да њихова полиција испред њиховог манастира, школе или болнице затекне четворицу вехабија са аутоматским оружјем, они били оптужени за тероризам, или за незаконито поседовање оружја?

Закључак јасан и њиме се не вреди ни бавити. Важнија је порука коју међународна заједница миловањем терориста, подршком коју им дају, преко Албанаца шаље Србима на Косову, а та порука више је него јасна: овде нисте пожељни, ни ви ни ваши монаси, ни ваши манастири који су ту вековима, ни ваша вера, ни ваша култура, идите у вашу Србију! Да није тако, до сада би, за ово година, био ухапшен и осуђен макар један једини од оних који ноћима бацају бомбе, пуцају на српске куће и српске повратнике на Косово, на своју земљу. У то што амбасадори, секретари и комесари причају, у мултиентичком, мултикултурном Косову, друштву, итд. у позиве протераним Србима да се врате, ја одавно не верујем.

И, на крају, јасна ми је међународна заједница, њихови интереси, циљеви, они се на овим теренима не мењају деценијама, вековима.

Нисмо ми јасни ми Срби. Није ми јасно наше ћутање. Може ли да се јасније чује глас Београда, глас нас Срба док на Дечанима цртају знак УЧК, или када на капији Високих Дечана затекну до зуба наоружане вехабије, или када терористи изрешетају српске куће у Граждевцу, и стотинама других прилика…

Можемо ли барем тада да се окупимо, барем нас 100 ако не може хиљаду или десет хиљада, да кажемо да на то не пристајемо, да су Дечани део нашег идентитета, део наше културе, део наше душе, да нам их могу физички отети, сила бога не моли, али, да то никад нећемо признати и прихватити.

Или ћемо ћутати, окретати главе, правити се да не видимо оно што видимо, да не чујемо оно што чујемо. И тако све док они и онакви који су пре неки дан наоружани били на капији Високих Дечана не стигну до пред наш праг. На праг сваког од нас појединачно. Ако нам већ на праг нису стигли, само ми то још не видимо, или нећемо себи да признамо.

Зоран Шапоњић

1 коментар

  1. Зоран Матијевић каже:

    Е мој Зоки, шта ће појединац, шта може народ ако га неко не поведе и организује?
    Ко то може?
    Неко ко има моћ, паре или власт.
    Моћ немамо, паре немамо а наша власт се одавно продала нашим душманима, па не само да им се не супротставља већ их хвали и за саветнике узима.
    Јадни моји сународници, јадна Србијо шта си дочекала.
    Ја се само још Богу молим и у Русију надам.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.