Да купимо „конкорд“

Новембар 1987. године, петак 8.30 сати, Лондон, аеродром „Хитроу”. У одељењу за „конкорд“ Бритиш ервејза скоро је као на аутобуској станици, ни трага многохваљеној ексклузивности. Док кроз стакло посматрам чудесно дело британско-француске аеро-индустрије, спикер позива све путнике лета БА001 за Њујорк, са поласком у 10.30 сати. Претпостављам да нико од путника не зна да је „конкорд“ у који се управо укрцавамо, авион са ознаком Г-БОАЦ, најстарији примерак у флоти „конкорда“ „Бритиш ервејза“. И да је на свој први лет кренуо само месец дана након француског „конкорда“ који се срушио у фебруару 1975.

Добрих 40 минута пре поласка обавештења са звучника подсећају да се пре уласка у авион мантили или крупнији ручни пртљаг предају посади, пртљажни простор је врло ограничен. У авиону нема ни новина, ни гледања филмова. Високи на вратима морају да се сагну, летелица бржа од звука је мала, кабина је широка једва три метра, а унутрашњост није виша од два метра. Две особе у авиону тешко се мимоилазе. Седишта су врло збијена и са 94 цм растојања нема ослонаца за ноге. Тачно 40 путника може да се смести у предњем делу кабине, у задњем делу још је 60 места. Поред мене села је једна стара госпођа, Џоан Таузенд, иде да туристички разгледа Њујорк, кући се враћа бродом. На другој страни пролаза старији брачни пар пиљи у мене и интересује се из које земље долазим.

„Ох, Југославија, дивно, Дубровник, Госпа, комунизам. Господине, шта ви то радите у Југославији да можете да летите ’конкордом’, чиме се то бавите?“

–„Ништа посебно госпођо, новинар сам и редакција ме шаље на премијеру једног ратног филма у Лос Анђелес, па ето морам да стигнем што пре у Њујорк.”

„Красно, ваша редакција је тако богата господине, зар онда ваша земља нема нити један ’конкорд’?“

„Немамо госпођо, али зато имамо војне ’мигове 29’, купили смо недавно 16 комада. Не можемо баш све да имамо. Но, ако нам Руси понуде добру цену можда купимо њихов суперсонични путнички ’тупољев’, можда не знате да га у Енглеској већ зову ’конкордијевич’.“

Госпођа ме само зблануто погледала, навукла платнене рукавице и забуљила се у плафон. Њен муж је већ гласно спавао.

За реч се јавио и капетан Пол Даглас, објашњава процедуру полетања: „За узлетање користимо помоћне моторе, за минут и 17 секунди ћемо их активирати и почињемо узлетање брзином од 480 км на час. Када за десетак минута будемо изнад Атлантика не морамо више да водимо рачуна о буци мотора.”

Крећемо, тренутак када се јасно уочава снага мотора „конкорда“. Мотори који га покрећу стварају потисак од 84 тоне. Притиснути смо уз седишта, после неколико минута авион се у ваздуху  мало затресао, кратко и одлучно као у неком спортском аутомобилу. Затим мало успоравање, помоћни мотор је искључен. Моја суседа Џоан је одахнула.

„Одлично, уопште није лоше, мислила сам да је много гласније.” У међувремену се пали и екран са обавештењима на зиду кабине. После 12 минута лета „конкорд“ је на висини 8.400 метара пробио звучни зид, достигнута је брзину од једног маха, али се то уопште не осећа. Шест минута касније, при брзини од 1.601 км на час, нови трзај авиона. Поновно су укључени помоћни мотори, они нас за 12 минута дижу на висину од готово 13.000 метара. Тражим и добијам дозволу да обиђем пилотску кабину и капетана Пола Дагласа. У веома малој просторији морам буквално да пређем преко навигатора да бих заузео место иза пилота. Капетан каже „да је летење ’конкордом’ веома стимулативно, да авион реагује врло брзо и да се њим мора управљати врло сензибилно, иначе путници то одмах осете као непријатност“.

Време је за јело, нема лососа и кавијара. Само енглеско печење и пилеће груди. Али је зато обилна потрошња шампањца. Атмосфера опуштена, сви се шале и ћаскају. Након тачно сат и по лета достижемо двоструку брзину звука, два маха. Значи око 600 метара у секунди, или 2.156 км на час, на висини од 15.000 метара. После два сата и 50 минута лета успињање се завршава на висини од 17.400 метара. Од тог тренутка почиње лагано спуштање и брзина опада.

„Могу да видим земљу“, одушевљено ми добацује Џоана. Заваљује се у седиште и кроз прозоре загрејане од великог трења гледа нагоре: небо је потпуно црно.

„Овде почиње свемир“, каже она. Капетан Пол Даглас даје аутограме на потврде о лету које путници тако воле. Под оштрим углом „конкорд“ је након три сата, 25 минута и 59 секунди лета, пет минута пре него је планирано, слетео на писту аеродрома „Џон Кенеди” у Њујорку, у девет сати и 20 минута. По локалном времену раније него што је ова временска машина у Европи и узлетела.

И ми смо тада у Југославији те 1987. достизали брзине од два маха и висине од 17.400 метара. На „миговима 29”. Сада смо опет на крилима временске машине. Леп је то осећај.

Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.