Милан Ружић

Чух вриску и радост, помислих, народ кличе песнику, кад оно…

Док Американци дотурају терористима оружје, Русе оптужују да бомбардују непостојеће болнице, свет избеглице назива мигрантима, Косово бива признато и пред пријемом у УНЕСКО, једини излаз налазим у књижевности. Тако, уживајући на овогодишњем Сајму књига у Београду, седимо нас неколико на издигнутој тераси издавачке куће „Штампар Макарије“ уздигнути изнад осталих посетилаца, излагача и аутора. Лепо рече Његош: „Ко на брдо ак’ и мало стоји, више види но онај под брдом.“ Међутим, са друштвом у којем се ја тада нађох, човек види далеко, па макар седео и у подруму. Велики Рајко Петров Ного преносио ми је доживљаје из свог богатог живота и тако богатио и мој живот.

Milan RuzicИронија је у следећем… Како Рајко помену Десанку и Црњанског, у хали 1 Београдског сајма наста општа вриска и радост. Помислио сам у себи да су сви у том моменту чули о коме песник говори, па су се одушевили. У том тренутку, Рајко се заустави вероватно понет неком сличном мишљу и ја устадох да погледам о чему се ради. На жалост свих нас, врисак одушевљења био је намењен некаквој плавокосој прилици у даљини. Народ ју је поздрављао, клицао јој и само што је на рукама није пронео кроз халу. Половина великог пролаза у арени је блокирана и накрцана децом, претежно девојчицама између осам и дванаест година и покојом старијом, које родитељи држе за руке узбуђени колико и кћери, ако не и за нијансу више. После тог призора, поново седосмо и настависмо слушати једног од мојих узора и одскора пријатеља. Време са њим је пролазило муњевитом брзином, а потом смо се поздравили поклонивши један другом књиге. Мени је Рајко своју књигу „Преко пепела“ поклонио и написао предивну посвету што ме је силно обрадовало.

Када смо се разишли, још увек под утиском, кренуо сам према штанду „Андрићевог института“ и успут набасам на штанд где деца услед вриска падају у несвест. Ту сам наишао на слику која ме је добрано ударила у главу и додатно пољуљала моје поимање данашњице. Сва она деца са својим родитељима чекала су у реду да добију аутограм и можда посвету од некакве жене која је, уместо да буде испуњена знањем и талентом, била испуњена силиконом, а њена књига „селфијима“. Шта год да та особа представља, ја то не могу да појмим. Постаде она писац преко ноћи иако чујем да у књизи има више слика него текста. Не могу ни њу кривити, јер је она само успела „овце да шиша“, али могу родитеље, маркетинг и све оне који ту особу представљају неком новом звездом на српском књижевном небу. Поремећени родитељи, није то дете само ваша будућност и будућност ваше куће, већ је оно и будућност ове наше земље. Ако наставите да га прилагођавате тим новонасталим вредностима, одрастањем те генерације, целу земљу чека нараштај нових псеудоуметника и њихове публике која жели исте такве голишаве селфије и кубике силикона.

Оно што ме је на крају пренеразило и докусурило јесте мисао да тог дана ни десети део пажње, коју је добила њена књига, нису привукла изабрана дела, мени драгог и несумњиво великог, Рајка Петрова Нога, као ни књиге оних о којима смо, издигнути на тераси, причали само неколико минута раније.

Милан Ружић

4 коментара

  1. Б. Ш. Б. каже:

    Када ће мо схватити да се већ 25 година налазимо у Фази преваспитавања и да су: Морал, Образовање и Култура у искључивој надлежности оних који све чине за добро нашег народа! А посебна је прича то што ми „Њих“ видино у потпуно погрешним индивидуама и институцијама!
    Послушници илити Плаћеници – из наших редова, пласирају нам: „Великог брата“, „Фарму“, „Парове“, цртане филмове препуне страве и ужаса и „Параде поноса“ – искључиво у циљу уништења оног до данас највриједнијег: ПОРОДИЦЕ“!
    А, уништењем тог основног молекула Друштва – уништавате и његову Будућност!
    А на све поменуто, ријеч Порнографија се не може примијенити јер није нашег поријекла! И већ на следећем Сајму књига постоји „reality“ да ће „вриску и радост“ изазвати књига из те бранше или њен аутор!
    Опасност је стварна и она већ узима свој данак! ДЈЕЦА СУ ЖРТВЕ!
    Зачудо: Ни Политика, Ни Наука, Ни Црква – не усуђују се да се томе одлучно супротставе!
    АКО ЈЕ ВЕЋ КАСНО ЗА ОВУ ГЕНЕРАЦИЈУ!
    МИСЛИМО НА БУДУЋЕ!
    ИЛИ БУДУЋНОСТИ НЕЋЕ БИТИ!?

  2. Зоран Матијевић каже:

    Искрено, верујем у будућност док један човек постоји, верујем у будућност док искра гори, верујем у Бога и правду и мислим да су непобедиви. Злу се треба одупрети само да се број жртава смањи.

  3. Anci каже:

    Bravo, svaka ti je na mestu :))

  4. Секула Радован каже:

    Главу горе или на пањ, треће је за Србина неподношљиво!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.