Мухарем Баздуљ

Биљешке о Андрићу (9): Деперсонализација: ка турском и ирационалном

У говору који је одржао приликом примања Нобелове награде за књижевност Иво Андрић се на једном мјесту присјетио непрежаљеног Албера Камија. Могла би се и читава књига написати поредећи стилове и поетике двојице великих писаца што су најизразитији симболи оног најбољег у књижевности двадесетог стољећа, двојице писаца по много чему сличних. Овдје ћемо, међутим, тек навести једну Камијеву опаску из његових Царнетс, опаску коју би Андрић комотно могао потписати: „Послије мојих првих књига (…) сав мој напор састојао се заправо у настојању да се деперсонализирам“.

Андрић у књижевност улази својеврсним пјесмама у прози, понешто витменовским. У Ex Ponto и у Немирима чујемо једно лирско и младалачко Ја; у овим књигама личност самог писца – како је записао Борислав Михајловић Михиз – вапи, куне и благосиља свијет. Тим својим првим књигама привукао је Андрић знатну пажњу и сврстао се међу најбоље младе писце славенског књижевног југа. А онда, наоко сасвим изненада, у књижевност улази прави Андрић. Његова прича Пут Алије Ђерзелеза посве је друкчија од свега што је Андрић раније објавио; ријеч је о управо антологијском остварењу, причи која открива не само таленат него и генијалност, првој објављеној причи једног младог писца, а која је опет – како је примјетио Милан Богдановић – мало ремек-дјело савршене композиције. С том је причом Андрић нашао свој глас и на њезином ће трагу настати најважнији књижевни опус икад написан на јужнословенским језицима. Сам Андрић, међутим, није, чини се, ни слутио да ће цијели свој живот ићи путем који је започео са овом причом. У писму које је 14. априла 1921. године из Рима упутио својој загребачкој пријатељици Зденки Марковић Андрић пише: „Озбиљно мислим да се вратим у земљу и настаним у Београду или Сплиту иако још не знам и не видим како. Дотле ћу исписати све ово турско и ирационално што имам и онда ћу се опет дати на стари посао.“ Ко зна шта је Иво Андрић, ономад на прагу тридесете, сматрао старим послом, но он се томе послу никада није вратио. Цијелог живота исписиват ће, наиме, оно своје турско и ирационално.

Тај прелаз есенцијалан за Андрићево дјело понајбоље је још 1923. године описала Исидора Секулић у фантастичном есеју знаковитог наслова Исток у приповеткама Иве Андрића: „Занимљив је размак од Андрића који је писао Ex Ponto и Немире па до Андрића приповедача Босне. Тамо је он осећајни, меки, сјајни и елегантни прозаист и стилист. А овде, са којом снагом и вештином стеже ону путену и бесомучну масу у жарке и живописне фигуре! До које висине диже причу о пустим силеџијама и црним душама, истичући их, великом уметношћу, као неки прави олуј индивидуализма и воље. Како незаборавне остају пред очима и души те загонетне делије, које нису знале за дан и ноћ, за стид и страх, за свога и ближњег, за закон и отаџбину, које је сама смрт морала да вреба и као гром изненада да погађа… Запад и општечовечанско проницање, то је оно што у Андрићевим приповеткама дира у најфиније наше уметничке осетљивости. Али оно што вуче као дубина, што чини да тим приповеткама прилазимо са жеђу, то је Исток. Исток чини те задивљени остављамо фигуре Андрићевих прича. Фигуре које се тако магистрално испрсују, и које су, поред свих покора, на неки начин велике са оним загонетним од чега ‘крв у њима тка и расте’.“

Исписујући своје источњачке приче (да искористимо ту фразу коју је за наслов једне своје књиге узела Маргарит Јурсенар) редовно у трећем лицу, наоко хладним хроничарским тоном, Андрић је ипак својом ванредном способношћу уживљавања и књижевном генијалношћу, успио као нико прије њега дочарати Исток.

Андрићев је живот неодвојив од његове литературе. Лијепо је то описао Мирослав Караулац: „Дете католичких родитеља, дугогодишњи житељ ортодоксне средине, занет исламом до мере да ће једној преводитељки поверити: ‘Ислам је моја судбина“, Андрић је најпрестижнији производ и представник те вишезначности амбијента, богатих сазвучја, тонова и боја, какав је нудила Босна.“

Мухарем Баздуљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.